Skip to content

Document Header

ДАНИ АРХЕОЛОШКОГ ФИЛМА У ЗАМКУ КУЛТУРЕ

ДАНИ АРХЕОЛОШКОГ ФИЛМА У ЗАМКУ КУЛТУРЕ published on

Валоризовање и приближавање науке широј јавности, лајтмотив је смотре археолошких филмова, одржане у Замку културе од 1. до 5  јула.

У оквиру пројекта „Прича о времену“ приказано је 12 филмова, који представљају избор са ХХ  међународне смотре Археолошког филма Народног музеја у Београду.

Прве вечери „Дана археолошког филма“ који се 13. пут одржавају у Замку културе, у организацији Културног центра, приказана су три египатска филма.

Филм „Манастир Светог Антонија“, египатског редитеља Јусефа Абоу Сеифа, преноси гледаоцима знања о коптској оријентално православној цркви и манастиру који се налази у Источној пустињи у Египту, скривен дубоко у оази планина Црвеног мора, југоисточно од Каира. Мaнастир је изграђен око 356. године на месту где је сахрањен Свети Антоније Велики и многи монаси из скитских манастира су тамо избегли  због честих напада Бедуина и Бербера.

Други египатски филм „Абу Симбел“, у режији Ману Трифе, је заправо мултимедијално представљање „Звука и светла“ на једном од најзначајнијих светских археолошких локалитета. Реч је о два храма која је саградио Рамзес II на левој обали Нила у јужном Египту, поред данашње суданске границе, у VIII веку п.н.е. Храмови су урезани у стену и откривени 1813. године. Обзиром да је изградња Асуанске бране угрозила храмове, они су исечени и поново реконструисани на 65 метара вишем нивоу. Акцију је водио УНЕСКО. Трећи египатски филм „Карнак“ говори о рушевинама „Тебе“ код Луксора око 3200. године п.н.е. које представљају највећи ансамбл храмова из фараонског доба. Храмови у „Карнаку“ су од 1979. године на листи Светске баштине Унеска.

Српски археолошки филм „Борђош 7 хиљада година пре“ Растислава Дурмана из 2018. године, је заправо филмски документ о истраживањима на локалитету „Борђош“ у организацији Музеја Војводине, започетих 2014. године. Уз учешће немачког Института за праисторију и рану историју „Кристијан Албрехт“, Универзитета у Килу. Мултидисциплинарни тим, осим археолога, чинили су археоботаничари, археозоолози, геоморфолози, геофизичари, педолози и други стручњаци. Ископавања су утврдила постојање насеља из каснонеолитског периода на површини од 40 хектара.

„Рим ван Рима“, италијански археолошки филм из 2017. године у режији Алесандра Фурлана, публици прeдставља 3Д реконструкцију најзначајних грађевина древног Рима. Рим се с правом сматра другом колевком западне цивилизације после Атине, будући да је био престоница великих светских сила античког доба, Римског краљевства, Римске републике и Римског царства.

„Тајна римске гробнице“ из 2014. године, српски филм у режији Смиљане Попов, открива један скривени антички објекат на тлу Београда. О чудноватом открићу гробнице у коју се може ући, али и о њеном градитељу и власнику, који је као део високог римског естаблишмента, крајем 3. века радио у Сингидунуму, а на тлу данашње Гроцке, живео у вили са великим бројем робова, прича ова археолошка репортажа.

„Ближе Максимијану“, српско аустралијско остварење у режији Слободана Максића из 2018. године, прати тим стручњака и студената током друге кампање археолошких ископавања на локалитету „Глац“ код Сремске Митровице, три километра од некадашњег Сирмијума. На простору данашње Србије рођено је 18 римских царева. Тројица су на овом тлу подигла палате: Галерије у Ромулијани, Максимин Даја у Шаркамену,  Константин на Медијани. Да ли  „Глац“ крије још једну палату, показаће дугогодишње српско аустралијско истраживање.

„Пештер у бронзано и гвоздено доба“ у режији Милана Пеце Николића из 2019. године, обухвата археолошка истраживања  млађих праисторијских култура у новопазарском округу, која су почела током осамдесетих година прошлог века под руководством академика Драгослава Срејовића. Том приликом откривено је преко педесет археолошких локалитета. Истраживања су показала културна кретања на овом подручју током праисторије. У сарадњи са Археолошком збирком Филозовског факултета у Београду, Центар за урбани развој је дигитализовао и објединио обимну документацију са ових ископавања и на основу те грађе креирао је визуелни материјал.У филму који је обогаћен анимираним реконструкцијама и живописним илустрацијама, као саговорници учествују еминентни стручњаци из ове области.

„Краку Лу Јордан“ у режији Дејана Радуловића из 2018. године је прича о Аргонаутима, старим рударским тунелима и оригналним начином вађења руде. Ту су и Виминицијум, Пинкум и друга места која нас повезују са металургијом злата, а пре свега са путевима злата који су мењали дестинације. Реч је о јединственом архео металуршком комплексу из III века после Христа који нигде није пронађен у Европи, а налази се у Хомољу, због злата често на мети освајача. Документарни филм „Краку Лу Јордан“ је рађен на неколико битних дестинација на истоку Србије.

„Винча на Бањици“ је остварење редитељке Смиљане Попов из 2017. године, о насељу технолошки најнапредније праисторијске културе на свету. Локалитет је случајно пронађен на Бањици 1921. а 1964. године проглашен за заштићено културно добро и представља светску културну баштину.

„Праисторија никшћког краја“, црногорски археолошки филм редитеља Василија Маројевића из 2018. године говори  о истраживањима „Црвене стијене“ и „Врбичке пећине“ у околини Никшића у Црној Гори. „Црвена стијена“ је била насељена још у палеолиту, као и касније у доба мезолита, неолита и металног доба. Најстарији камени артефакти су стари око 180 хиљада година а налази о постојању прачовека преко 100 хиљада година. Археолошко налазиште „Врбичка пећина“ већ је посведочило о животу у доба праисторије на подручју Црне Горе.

„Одежда кнеза Лазара“, српски археолошки филм редитељке Наде Симић из 2018. године, прича је о хаљини кнеза Лазара у коју су његове мошти обучене и сахрањене након Косовског боја. Данас је то највреднији експонат у Музеју Српске православне цркве. У судбини хаљине огледа се и судбина српског народа, а њена вредност надилази овоземаљске прилике.

С. Станојчић

Please follow and like us:
20

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – СВЕТАЦ КОГ СМО ПОЗНАВАЛИ

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – СВЕТАЦ КОГ СМО ПОЗНАВАЛИ published on

Почетком јуна месеца, тачније петог јуна, гост врњачке Библиотеке је био новинар и књижевник из Новог Сада, Ђорђе Рендељ. Том приликом је представио своју књигу о патријарху Павлу „Светац ког смо познавали“.

За ово књижевно вече је владало велико интересовање и салон Библиотеке је био испуњен добрих пола сата пре почетка трибине.

Рендељ је почео своје казивање речима да је велика срећа и божији дар да смо имали прилике да будемо савременици такве духовоне громаде каква је био патријарх Павле. Присетио се да је на идеју о писању књиге дошао крајем осамдесетих, када су се догодиле политичке промене и када је као новинар новосадског „Дневника“ боравио на Косову. Тамо се лично уверио у сву тежину ситуације у овој покрајини. Одлучио је да о томе напише књигу. Тако је упознао тадашњег епископа рашко-призренског Павла.  Рођен као Ђорђе Стојчевић 1914. године замонашио се након Другог светског рата, а од 1957. године је био епископ рашко-призренски. На своје инсистирање је изабрао службу на Косову и Метохији. За поглавара Српске православне цркве је изабран 1990. године. Кроз своја присећања Рендељ је покушао да дочара како је патријарх стекао велики углед који је уживао у народу и код обичног света. Посвећено је живео аскетским животом и личним примером је утицао на друге свакодневно. Урадио је пуно на консолидовању стања у Српској православној цркви у емиграцији, нарочито у Америци. Рендељ је нарочито напоменуо да је величина патријархова у томе што је на челу српске цркве био у тешким и кризним временима деведесетих година и да је велика срећа у свеукупној несрећи која је захватила српски народ  тада у томе што се на челу цркве налазио неко попут Павла.

На крају свог присећања о патријарху Рендељ је рекао да је књигу лако написао и да то говори само по себи довољно. Истакао је да за књигом и даље влада велико интересовање и да је то не због њега као аутора, већ велике личности патријархове  којом се она бави. Књига је преведена и на енглески језик.

М.С.

Please follow and like us:
20

ПОЛА ВЕКА „АЛАНА ФОРДА“

ПОЛА ВЕКА „АЛАНА ФОРДА“ published on

Широм нечега што се данас назива регион, а својевремено се звало Југославија, значи од Вардара па до Триглава, ове године се обележава 50 година од како је почео да излази чувени и у поменутим крајевима практично митски стрип „Алан Форд“.

У Љубљани у Народној галерији је отворена изложба посвећена овом јубилеју и посета је премашила сва очекивања, а медијски је била изузетно пропраћена. Нешто слично се догодило и са изложбом, истина мањом, која је отворена у Београду, а Загреб ће се јубилеју придружити на јесен, да би затим и Сарајево приредило своју изложбу посвећену легендарном стрипу. Први број је изашао у Италији маја 1969. године, а код нас се појавио врло брзо, једва годину дана касније. И од тада траје љубав између читалаца и „Алана Форда“.

Поводом овог јубилеја гост врњачке Библиотеке је био Лазар Џамић, аутор књиге „Цвјећарница у кући цвећа“, која се аналитичан и посвећен, а опет сасвим питак начин се бави анализом огромног успеха овог стрипа у Југославији. Томе у прилог иде и чињеница да се он и дан данас издаје на простору некадашње земље и да паралелно са новим епизодама редовно излазе и репринти старих. Базично занимање Лазара Џамића је маркетинг и сматра се једним од највећих ауторита у свету на пољу дигиталног маркетинга. У свет маркетинга је ушао кроз радијско новинарство у жељи да се маркетингом озбиљније позабави. Пар деценија касније је постао део престижног Гугловог тима стручњака. Пре две деценије се преселио у Лондон, а данас живи на релацији Београд – Љубљана. Својевремено је водио и школу бубњева коју је наследио од Владимира Фурдуја, бубњара Корни групе и једног од најутицајних бубњара на Балкану. Пре седам година је објавио књигу „Цвјећарница у кући цвећа“ у којој је покушао да прво себи, а затим и другима да објасни разлоге вишедеценијског успеха овог стрипа код нас и готово нигде више. Стрип је имао успеха у Италији и тамо и данас и даље излази, али дословно нигде више у свету. Нигде није догурао даље од дванаестог броја, напросто се није допадао публици. Мада цењен, вољен и масовно читан код нас, о „Алану Форду“ није превише писано, а и када је писано углавном су коришћени врло слични подаци. Много тога о стрипу је остало неразјашњено. Управо зато књига „Цвјећарница у кући цвећа“ већ седам година се поново доштампава, а у Босни се продају и пиратски примерци. У њој се Џамић бави кључним елементима успеха „Алана Форда“ и истовремено повлачи многобројне паралеле и повезнице са овдашњим просторима. Џамић је живећи у Лондону схватио да и чак највећи стрип фанатици из Енглеске не знају апсолутно ништа о овом стрипу. И да је тако и са свим другим земљама на свету. Осим Италије и простора некадашње Југославије. Зато је прионуо на писање ове књиге, а значајну помоћ му је пружио креатор стрипа и сценариста Макс Бункер (Лучиано Сећи). Он му је у краткој преписци рекао да је оригиналну инспирацију пронашао у једној старој позоришној форми „комедији дел арте“. То објашњава конфигурацију групе ТНТ око које су окупљени ликови који чине основу овог стрипа. Лик њиховог вође Броја 1, старца старијег од Метузалема је директно преузет између осталог директно из „комедије дел арте“. Други врло битан моменат је елеменат надреалне фарсе које има много у овом стрипу, а за који Џамић сматра да је нешто што живимо у реалности и да је надреално и фарсично свакодневно пристуно у нашим животима. Наредни битан сегменат је бритка и немилосрдна сатира, наиме „Алан Форд“ је у својим најбољим данима био немилосрдна критика сваког корумпираног система, било капиталистичког, било комунистичког. Ово нарочито долази до изражаја данас када републике некадашње Југолавије живе у неком раном стадијуму примитивног капитализма. Можда и кључан фактор дугогодишњег опстанка овог стипа је фантастични превод Ненада Бриксија. Он је стрип у Трсту и открио и по његовој препоруци је  почео да излази код нас, а оно што је Брикси радио са преводом, Џамић сматра транскреацијом. Брикси је добрим делом поново писао овај стрип уносећи у њега додатне елементе који су га побољшали. По многима је наша верзија духовитија од изворне италијанске. Брикси је у својим преводима користио пренаглашени китњасти хрватски језик који је у стварности врло мало људи говорило. Његов превод је имао специфичну мелодију и ритам који су савршено кликнули код публике и за који ће испоставити да су незаменљиви. Још један од стубова на коме је почивао овај стрип је дилетантски оптимизам на коме инсистирају готово сви ликови у стрипу. Џамић сматра да је то битна и особина ових простора, не баш најбоље упућени људи раде нешто у шта се суштински разумеју, али им у томе што раде не мањка ентузијазма и уверења да треба управо тако. Наредни круцијални елемент  који ће истаћи сваки иоле упућени читалац овог стрипа је  цртеж Магнуса (Роберто Равиола). Он је заједно са Бункером креирао првих 75 епизода стрипа и свеопшти је консензус да се око тих епизода и врти цела фама око „Алана Форда“. Каснији цртачи нису успели да постигну ниво Магнусове креативности и инвенције. Парадоксално, али он је данас (преминуо је 1996. године) пуно познатији на европској стрип сцени од свог некадашњег партнера Макса Бункера, чији значај не превазилази Италију и Југославију. Сви се слажу да је креативни суноврат овог стрипа, који траје већ деценијама, делом узрокован и прекидом сарадње између њих двојице.

У вези садашњег статуса овог стрипа Џамић каже да он данас значи пре свега старијим генерацијама које су одрастале уз њега и да је то оно што одржава стрип на тржишту. Млађе генерације га не откривају у некој превеликој мери, али верује да би нека евентуална екранизација можда овај стрип вратиле пред ширу публику.

Овом више него успелим успелим гостовањем 10. јуна, Библиотека је наставила циклус трибина о стрипу у оквиру којег ће током месеца августа говорити о едицијама Златна Серија и Лунов Магнус Стрип.

Мирослав Сташић

Please follow and like us:
20

ВРЊЧАНИН НИКОЛА БОЋАНИН ЗВАНИЧАН МИСТЕР СРБИЈЕ

ВРЊЧАНИН НИКОЛА БОЋАНИН ЗВАНИЧАН МИСТЕР СРБИЈЕ published on

Врњчанин, Никола Боћанин  изабран је за званичног представника Србије на избору за Мистера света, који ће бити одржан 23. августа 2019. године, у Манили на Филипинима.

Након завршеног кастинга и многобројних разговора које је спровела компанија Мис Србија, а која поседује и лиценцу за избор Мистера света, пала је одлука да ће представник Србије на такмичењу за најлепшег мушкарца света, бити двадесетогодишњак из Врњачке Бање, Никола Боћанин.

– Велика је част и привилегија бити представник своје земље на светском такмичењу. Настојаћу да оправдам поверење које ми је компанија указала. Припреме за одлазак на Филипине, где ће се у августу месецу одржати избор за Мистера света, на ком учествују представници из преко 100 земаља, су у току. Ових дана се поред промо фотографија и промо спота с којим ћу се представити на избору, ужурбано ради и на изради одела и костима које ћу носити, каже српски представник, Никола Боћанин.

Како Никола наводи, циљ је да на што бољи начин представи Србију, њене лепоте, потенцијале, с посебним акцентом на Врњачку Бању из које долази.

С.У

Please follow and like us:
20

Primary Sidebar

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial