Skip to content

Document Header

ОДРЖАН ПРВИ ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ ФЕСТИВАЛ ПОЗОРИШТА У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ

ОДРЖАН ПРВИ ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ ФЕСТИВАЛ ПОЗОРИШТА У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ published on

Пред више од 350 гледалаца, 25. јула, званично је отворен први Интернационални фестивал позоришта у Врњачкој Бањи. Фестивал је отворила представа „Oleanna“ у режији Виде Огњеновић, коју су маестрално извеле глумице Јована Тодоровић и Annamaria Serda са београдског Факултета савремених уметности.

Свечаном коктелу поводом отварања присуствовали су представници локалне управе и културних и уметничких институција из Врњачке Бање, Kраљева, Београда и мањих градова у окружењу, као и представници медија. Заједнички закључак је да један овакав фестивал, првенствено посвећен младима, био неопходан Бањи и да ће вишеструко допринети културном развоју локалне заједнице и Србије уопште.

– Kада сам први пут чуо о идеји за фестивал од организатора, мислио сам да је то само леп концепт који је тешко изводљив у времену када је, чини ми се, мало слуха за културу и уметност. Ипак, њихова решеност да истрају у својој замисли била је мотив да их Општина Врњачка Бања подржи. Посебно зато што су то наши млади суграђани из Бање, који чине нешто добро за Бању и младе. Сада, када стојим на бини и делим са вама утиске одушевљења, искористићу прилику да им пожелим да још дуго трају и да заједно славимо њихове јубилеје, истакао је Милутин Думановић, помоћник председника Општине за област туризма.

Други дан Фестивала започео је радионицом фотографкиње Јоване Ракезић, која је такође Врњчанка, а чији радови су се нашли и у водећем модном магазину „Vogue“, док је, на одушевљење публике, представа „Овде пише наслов драме о Анти“, сјајног Ивора Мартинића, у режији Марије Барна-Липковски, обележила друго фестивалско вече.

Трећи фестивалски дан започео је округлим столом о значају децентрализације културе, изазовима и перспективама. Учесници су били Саша Миленковић, директор Kултурног центра Врњачка Бања, Невена Цаковић, продуценткиња београдског Рефлектор театра, Александра Kовачевић, редитељка Kраљевачког позоришта и Милена Божовић Манић, новинарка и уредница Радио Београда, која је специјализована за културу. Овај стручни скуп модерирао је доц. др Душан Стојаковић са београдског Факултета савремених уметности. Једна од кључних порука је да је децентрализација културе можда и најбољи начин да се култура и уметност нађу управо тамо где је публика, уместо да публика трага за овим садржајима, а што је у великој мери ван великих градских језгара. Учесници су сложни у ставу да је потребно дефинисати детаљнију националну културну стратегију, али и развити много већу заинтересованост медија за културне и уметничке садржаје, јер они могу да одиграју важну улогу у едукацији становништва и подизању опште културне свести.

– Локална управа и Kултурни центар Врњачка Бања, пре свега, настоје да изграде адекватну инфраструктуру за реализацију пројеката у области културе, по чему је бањско лето већ препознатљиво. Други важан сегмент је сагледавање и задовољавање културних потреба локалног становништва, али и туриста, на основу чега може да се допринесе општом развоју Бање, истакао је Саша Миленковић, директор Kултурног центра на округлом столу, хвалећи покретање Фестивала и потврдио спремност локалне управе за подршку културним и уметничким пројектима, а за шта је првенствено потребна иницијатива, идеје и предлози који су усмерени ка локалним институцијама.

Представа „Мушкарчине“, београдског Рефлектор театра, затворила је треће фестивалско вече, пред око 700 гледалаца. Маестралан глумачки ансамбл и сјајан ауторски тим заслужено су награђени овацијама публике али и наградом „Променада“. Ова награда се додељује само једна сваке године и то за посебан допринос културном и уметничком стваралаштву.

Затварање Фестивала уприличено је пред пуним Тргом културе, извођењем представе о одрастању „Ствар избора… зашто слушам Марчела“, а додељене су и специјалне награде за публику.

Фестивал је током 4 дана посетило око 2.000 гледалаца.

Please follow and like us:

ГРАДИЋЕ СЕ СПОМЕНИК СВЕТОМ САВИ У ГРАЧАЦУ

ГРАДИЋЕ СЕ СПОМЕНИК СВЕТОМ САВИ У ГРАЧАЦУ published on

У последњих неколико година црква Св. Саве у Грачацу и простор око цркве је сређен као и објекат старе школе испред које је постављен и одређен мобилијар. Сам амбијент где се Црква налази је изузетно леп и занимљив. Грачанци желе да тај простор учине још атрактивнијим па су се договорили да изграде споменик Светом Сави.

Село Грачац у општини Врњачка Бања, веома је старо село Рашког округа. Грачац се налази на планини Гоч, свега 4 km, од средине магистралног пута између Врњачке Бање и Kраљева. По легенди се верује да је локална црква црква Св. Саве, подигнута још у „Савино време“, као и да је сам Свети Сава, са својим оцем Стефаном Немањом, учествовао у њеној изградњи. Свакако црква у Грачацу која носи Савино име, управо је њему и посвећена. Црква је кроз историју много страдала, и ту се крије разлог зашто не  постоје тачни подаци о времену њеног настанка и њеним ктиторима. До почетка 19-ог века, од ове цркве остали су само темељи на којима је 1812. подигнута нова црква. Грачачки парох Радован Шућуревић, обновио је ову цркву 1842. године.

Крајем јула код Цркве је одржана презентација на којој је академски вајар Иван Марковић представио идејно решење за изградњу споменика и том приликом испричао да идеја о подизању споменика није нова, и да је сада дошло време да се она реализује. Милан Костић, свештеник у цркви Свети Сава у Грачацу сматра да је посебно лепо што ће споменик бити постављен у години када се слави 800 година аутокефалности Српске православне цркве.

Представљању идејног решења у 3 D технологији, где се могао видети сам модел и материјал у којем ће бити израђен присуствовали су, поред бројних мештана, Бобан Ђуровић, председник и Иван Џатић, заменик председника општине Врњачка Бања. Тим поводом приређен је културно уметнички програм у којем су учествовали етно група „Руно“, Реља Живановић, Ирина Костић, а са неколико кореографија представили су се и чланови  КУД „Свети Сава“ из Грачаца.

М.В.

Please follow and like us:

ИНТЕРВЈУ: АКАДЕМИК САВА ХАЛУГИН, ВАЈАР АУТЕНТИЧНОСТИ ВЕРИФИКУЈУ АУТОРА

ИНТЕРВЈУ: АКАДЕМИК САВА ХАЛУГИН, ВАЈАР АУТЕНТИЧНОСТИ ВЕРИФИКУЈУ АУТОРА published on

Пише: Марина Станковић Јанковић

Академик Сава Халугин био је гост Атељеа „Обрадовић“ у јулу месецу. Чувени вајар је суоснивач Атељеа „Басара  – Обрадовић“. Његова скулптура „Кућа“ израђена у гочком мермеру налази се код Замка културе (непотпуне поставке) у слободном простору. Скулптуру „Песник“ у мермеру (плави ток) која је у фонду Атељеа „Басара – Обрадовић“, намењена је Врњачкој Бањи. 

Сава Халугин (1946), академски вајар, дописни је члан САНУ, Одељења ликовне и музичке уметности од 2018. године. Завршио је Факултет ликовних уметности Универзитета у Београду, основне студије (1972), магистарске студије (1978), магистар је ликовне уметности – вајарства.

У савременој ликовној уметности вајар Сава Халугин представља аутентичну уметничку личност јасног програмског опредељења и убедљиве реализације метафоричних пластичких облика. Реч је о уметнику доследне оданости специфичном мотивско-тематском репертоару и условног програмског континуитета који се више од четири деценије са подједнаким успехом равноправно обраћа изазовима скулптуре и цртежа. Милош Арсић

У којој мери вас боравак у Врњачкој Бањи  подстиче у стварању?

С. Халугин: Без обзира да ли човек учествује у изведби свог дела, било на начин подстицаја, размишљања, инспирације, на неки начин наговештаја и долажење до неких идеја кроз разговоре, комуникацију, осећам потребу да вам кажем у прелепом амбијенту и простору у којем се налазим, сигурно је да побуђује можда на неки начин нерабљена осећања, у смислу потребе ка стваралачком чину. Стварати, значи само реализовати неку своју идеју у физичком смислу, без обзира који је то материјал у питању. Ја чак мислим да сам материјал и не утиче толико на вредност дела. Вредност дела је један слојевити разлог рада, анализирања и вредновања у односу на временске прилике.

Ја имам посебно задовољство и велика ми је част кад дођем у Врњачку Бању,  у можда једну здравију средину, добијам вољу и некакву жељу да, без обзира на године па и потребу да некако стварам и радим нешто што нисам у прилици да урадим у свом атељеу, у свом простору, у својој лабораторији, што би се рекло. Мислим да је фреквенција ствараоца унутар једне географије готово неопходна, јер човек доживљава, апсорбује то што доживљава у својој свести. Транспонује то у виду једног уметничког чина. Тај уметнички чин је понекада нешто што врши помаке унутар свог стваралачког размишљања самим тим што су, по мени, нови доживљаји предуслови за нова истраживања и нове разлоге за стварање. Тако да човек понекада уђе у некакав лични манир, понекада и несвесно. Потребно је у тој својој фреквентности, начину размишљања, понекада у неком смислу и да изложи оно што направи, када осети потребу да заокружи један циклус. Ја лично имам такав осећај да мени настаје један циклус у Врњачкој Бањи, сходно простору, амбијенту,  јер ја се инспиришем људима, разговорима, разним призорима, хортикултуром, водом и све оно што на неки начин утиче на мене, на мој организам у позитивном смислу. Желим да остварим један циклус инспирисан и Врњачком Бањом. Ја сам имао један циклус осамдесетих година који је трајао десетак година, венчачки циклус, јер сам боравио у Аранђеловцу на смотри „Мермер и звуци“. Урадио сам већи број радова, сасвим довољан за  изложбену активност и изложио сам то у огранку Српске академије наука у Новом Саду. Лично сматрам да је неопходно у различитим изражајним средствима се  отелотворити и радити некакав свој лични уметнички егземплар, било да је то забележба, на неки начин цртеж, дводимензионални који ипак бива једна врста подсетника за трећу димензију, односно за скулптуру.

Колико траје стваралачки циклус?

С. Халугин: Што се тиче скулптуре које стварам, у просеку је потребно око десетак година да би  се заокружио  један циклус.

Да ли сте некад оживели стари цртеж, забелешку?

С. Халугин: Моји цртежи које сам ја радио и које још увек радим бивају на неки начин подсетници. Ја их често прелиставам и у тим прелиставањима, понекад ме привуче само неки фрагмент или комплетан цртеж и из тог цртежа извучем нешто што ми је после доста времена још увек нерабљено, а толико жељено да урадим. Тако да су ми ти цртежи, моји лични интимни подсетници за стварање у времену у којем јесам.

Најчешће радите у мермеру или имате још неки омиљени материјал?

С. Халугин: Раније, после академије, углавном сам  радио у венчачком мермеру. Сматрам да је свако ново дело проистекло из претходног тако да постоји један континуитет код мене, без обзира у ком је то материјалу рађено. Стварао сам и излагао скулптуре које сам реализовао у бронзаним одливцима. Лично сматрам да је бронза само кошуља која заодене дело, а да је суштина у некаквим истраживачким продорима ка непознатом, можда полусвесном а понекад и несвесном и питање је колико је свест уопште битна и потребна за једну екстазу приликом стварања. Човек мора да ослушкује себе, своје емоције, осећања и да једноставно то испољи у тренутку или датом моменту или одређеном временском периоду.

Стварате већ неколико деценија , од 1972. Имате огроман стваралачки фонд. Да ли имате неку скулптуру за коју сте посебно везани, коју нисте могли да отуђите? Какав је тај однос вајара са својим радом?

С. Халугин: Врло је тешко одвојити се од свог дела, бар у мом случају. То је део аутора. Ја као аутор размишљам и тако, али и на другачији начин. Сматрам да сам чин стварања, за мене као аутора је једно велико задовољство. Али, само време стварања. Међутим, када се дело створи, онда је питање његове фреквенције. Да ли ће оно остати код аутора или ће да се отуђи и да крене својим путем, некако својим плутајућим покретљивостима и да се готово изгуби траг. Понекад се то верификује на неки начин преко фотографије или видео снимком. Морам вам рећи да сва најбоља дела су ми се отуђила, која сам највише волео. Лично сам сматрао да ништа из мог атељеа не сме да изађе а да не буде најбоље, у датом моменту. А рачунам, оно што остаје у атељеу, имам прилике да исправим. Тако да сам сад у фази исправљања својих дела, уједно уз она која стварам као нова.

Ово је мало необично, ређи је мало случај: ја сам чак нека своја дела почео да откупљујем. Дела која сам јако давно отуђио тиме што сам поклонио свој гипсани модел. Дотични аниматор је то одлио у бронзи, случајно смо се срели, разговарали и откупио сам га. Радујем се због тога, али питање је да ли је то потребно аутору. То су емоције које ме држе у некој јачој вези са оним што сам урадио или сматрам да ћу можда тиме бити јачи да реализујем ново дело. Али, дело се у ствари не прави за аутора. Животна стварност и објективан стваралачки егземплар који настаје, он је једноставно нешто што се нема потребе контролисати у ком смислу ће они да крену, да ли ће бити у некој галерији или у приватном власништву. Битно ми је само да оне физички опстају и да живе самосвојни живот на будућност, јавност, да то буде на увид неком новом оку и вредновању.

Која је ваша есенцијална инспирација?

С. Халугин: Ја се инспишем речима, људима, пословицама или историјом коју трансформишем у савремено уметничко дело. Инспиришем се животном стварношћу, па можда и нечим што није инспиративно за скулптуру, нечим што би пре било инспиративно за слику, за неку другу дводимензионалност. Тако имам призоре села у скулптури или скулптуру ђерма, голубарник, колевку, тарабе… То ми је блиско и ја у срцу носим своје новокнежевачко двориште. Рођен сам у Новом Кнежевцу. Дакле, инспиришем се једним двориштем, све то транспонујем у свести и тражим нове канале етичке, или естетичке покретљивости. Значи, ти доживљаји, реченице, речи, дружења, рад аграрни, сеоски, нешто је што ме и дан данас мотивише. Морам рећи да то није варљиво сећање. То је објективно сећање где су ми слике свеже тако да ми управо таква дела и такви доживљаји који нису из друге руке или треће, него доживљаји од малих ногу, они су јако снажни. Питање је где би човек могао да доспе до те снаге, када се издвоји из свог простора. Ја то не знам јер ја то нисам радио.

Свет и велике уметничке центре су занимале посебности, специфичности и искрености појединих аутора који су понели са собом нешто што је доживљено, што је искрено као пријатност или удар у организам, али нешто што је понео, снажно и јако јер је то аутентично. Хтели ми или не, једино аутентичности верификују аутора, уколико их носи у себи, свесно или несвесно. Тражећи нове канале уметничке покретљивости морају од нечега да настају. Оне не настају саме од себе или тек тако, ни од чега.  Ја никад нисам желео да измислим неку тему. Само доживљене теме сам дочаравао као скулптуре.

Да ли вајар може емоцију да претвори у три димензије и колики је то изазов? Како вајар дочара љубав?

С. Халугин: Ја лично мислим да је љубав једно посебно, привилеговано стање које унутар организма проширује могућности и канале доживљеног. Љубав је безгранична и управо такво једно стање даје једну огромну фреквенцију, како инспиративну, тако и за реализацију управо доживљеног или стања заљубљености. Код мене и у мојим делима где има љубави, па има и еротике помало, то није једно копирано стање које је у природи или у сфери фауне. То је управо нешто што покушавам да са таквим стањем само наговестим управо то, ако могу у скулптури да направим још нешто снажније од такве љубави која ми је у природи.

Ове године, поред академика Саве Халугина, гости Атељеа „Обрадовић“ били су: академик Светомир Арсић Басара, Никола Мирков, бивши генерални директор РТС, сада председник Савета Галерије РТС и Божидар Калезић, редитељ документарног филма. \

Please follow and like us:

Primary Sidebar

Social Share Buttons and Icons powered by Ultimatelysocial