Skip to content

Document Header

ВЕСТИ ИЗ КУЛТУРЕ

КАДА ЈЕ ПРЕСТОНИЦА БИЛА У СРЦУ ШУМАДИЈЕ ПРЕДСТАВЉАЊЕ МОНОГРАФИЈЕ “ПРЕСТОНИ КРАГУЈЕВАЦ”

КАДА ЈЕ ПРЕСТОНИЦА БИЛА У СРЦУ ШУМАДИЈЕ ПРЕДСТАВЉАЊЕ МОНОГРАФИЈЕ “ПРЕСТОНИ КРАГУЈЕВАЦ” published on

Прошле године се навршило тачно 200 година од како је Крагујевац постао престоница тадашње Србије. Тај јубилеј је био директан повод да се приреди монографија “Престони Крагујевац” која обрађује период од 1818. до 1841. године. Управо у том периоду је сва власт тадашње Србије столовала у Крагујевцу. Идеја о стварању ове монографије зачета још 2006. године на научном скупу који је организовао Историјски архив града Крагуејвца, да би 2016. године била донешена одлука да се приступи реализацији, а сама књига је написана током прошле године. Посетиоци врњачке Библиотеке су 7. септембра имали прилике да присуствију промоцији овог озбиљног и свеобухватног дела и да се детаљније упознају са њим кроз излагања сво троје аутора.

Монографија је подељена на три целине, па је тако о политичком животу писао Радомир Ј. Поповић, са Историјског института у Београду, свакодневном животу крагујевчана се бавила Александра Вулетић, такође са историјског института у Београду, док је о културном животу и културним институцијама писао Предраг Илић, доскорашњи директор Историјског архива у Крагујевцу.
Први је говорио Радомир Ј. Поповић који је почео своје излагање од стварања модерне српске државе у устанку 1804. године. Након слома Првог српског устанака 1813. године, процес осамостаљења се наставио под вођством Милоша Обреновића. У периоду од 1804. до 1818. престонице Србије су биле Топола, Београд и Смедерево. Милош је у једном периоду након Другог српског устанка владао из села Горње Црниће, да би се након побољшања свеукупне ситуације одлучио да престоницу сместу у средиште своје земље. Истовремено је тиме и желео да се што више удаљи од турских гарнизона. Конституисањем Србије као аутономне кнежевине 1830. године Крагујевац почиње да губи дотадашњу улогу у корист Београда у који ће престоница бити пребачена 1841. године. Питање престонице је током тридесетих година деветнаестог века било врло важно политичко питање. Између Крагујевца двадесетих година деветнаестог века и кнеза Милоша Обреновића се малтене може повући линија једнакости. Сва власт је била у његовим рукама и све полуге власти су се налазиле у кнежевом конаку. Током тридесетих година је трајала непрекидна борба између Милоша и опозиције и то је променило целокупан амбијент у тадашњој престоници. Одсуство добрих путних веза и велике реке су погорошавали положај Крагујевца и његов свеукупни развој.
Средишњи део вечери је припао излагању Александре Вулетић која је говорила о организацији свакодневног живота у Крагујевцу. У време када је Крагујевац постао престоница Србија готово да није имала урбаних традиција. Већина становника је живела на селу, док су у градовима све до устанка претежно обитавали Турци, Грци и Јевреји. Током целог 19. века Србија је имала мало градова, а 1818. Крагујевац је имао тек нешто преко хиљаду становника. Средином тридесетих година их је било једва двоструко више. Без обзира на мали број становника, градске средине су захтевале другачију врсту организације од сеоских. Врло брзо се показала потреба за старањем о јавном реду и миру, личној и имовинског сигурности, хигијенским и здравственим условима. Крајем двадестих година се почиње са увођењем институција градске управе по угледу на развијене европске земље. Тако се појављује посебан орган власти “варошки полицај”, а задатак првог и у том тренутку јединог полицајца тадашње престонице је био да се стара о “миру, тишини и поретку”. Он се бринуо и о хигијени, мотрио је на странце, као и на скитнице. Посебан задатак му је био да пази на потенцијалне завере против власти. Ноћу су о миру и безбедности бринули сами грађани који су били организовани у патроле од по три члана. Када би пао мрак по граду се смело ићи само са фењером, а ко би био ухваћен без осветљења био би приведен. Град је имао и судије, који нису били имали никакве правне школе, већ су бирани према мудрости и правдољубивости. Пожељно је, мада не и обавезно, било да буду и писмени. Највећи део казни је био физички. То је време са доста тучи, кавги, ометања јавног реда. Псовање је такође кажњавано, као и оно што се данас назива вербалним деликтом. На суд се ишло и због разноразних крађа, па су тако појединици осуђивани и због крађа паприка и грожђа из комшијских башта. Вулетић је истакла да је посебно била изненађена ефикасношћу тадашњих судских и полицијских органа. Пуно пажње је посвећивано хигијени, а највећи део обавеза је падао на саме грађане. Нечистоћа и високе температуре су лако могле довести до болести и епидемија и кнез је био потпуно свестан тога. Месо се, због своје лаке кварљивости, могло купити само у варошкој касапници. Велики пожар из новембра 1834. је натерао кнеза Милоша да донесе први закон о противпожарној заштити. Њиме су сви мушкарци у граду постали део противпожарног система. Искуства урбаног развоја Крагујевца у време друге и треће деценије деветнаестог века су касније примењивана на друге градове у Србији. Своје казивање Александра Вулетић је завршила констатацијом да су тадашњи Крагујевац и његови становници били модернији и напреднији него што се данас сматра и мисли да су били.
Послењи сегмент монографије је припао Предрагу Илићу који је писао о културним приликама и архитектонском развоју града. Основна школа је постојала од раније, а Гимназија је основана 1833. године. У истом периоду су основани и позориште, штампарија, библиотека, певачко друштво, музички оркестар… Кадрова на било ком пољу готово уопште да није било, а Милош иако сам неписмен је био свестан да без образованих људи нема напретка. Зато су стручњаци довођени из иностранства. Када је реч о грађењу, фалило је и материјала, као и људи који би послове обавили.
Због временског преклапања са другим културним садржајима у нашем граду овој трибини је присуствовао мали број посетилаца, што је штета, пошто су сво троје гостију на врло приступачан начин приближили ову по свему успелу монографију о Крагујевцу из прве половине девентаестог века. Сви они које занима да чују и виде ово предавање могу погледати снимак на јутјуб каналу врњачке Библиотеке.

М. Сташић

Please follow and like us:
error20

ДОПРИНОС РАЗВОЈУ АРХЕОЛОГИЈЕ

ДОПРИНОС РАЗВОЈУ АРХЕОЛОГИЈЕ published on

ПРЕДАВАЊЕ АКАДЕМИКА ВИДОЈКА ЈОВИЋА

Запажено предавање о Александрини Цермановић – Кузмановић (1928 – 2001), археологу, одржао је академик Видојко Јовић, 22. августа у Замку културе. Публика је имала привилегију да се упозна са радом еминентне српске научнице из угла академика Јовића који је Александрину познавао 30 година и који је сарађивао са њом и Драгославом Срејовићем.

Проф. Александрина Цермановић – Кузмановић радила је на бројним локалитетима: на Бањици, насељу винчанске културе, истраживала је Дукљу, Коловрат код Пријепоља, Комини, археолошко налазиште из античког периода у Далмацији, Текију, Муниципијум С… Посебно се бавила римским стаклом и грчким сликаним вазама и у тим областима дала велики допринос.

Др Срејовић и др Александрина Цермановић – Кузмановић руководили су ископавањима у Коминима, а резултати истраживања превазишли су сва очекивања јер је садржај откривених гробница био изузетан.

Академик се посебно осврнуо на  прекрасну коминску диетрету пронађену 1975. године, из 4. века, звонасти пехар од безбојног стакла, окован стакленом мрежом кобалтноплаве боје израђене у облику кругова поређаних у три реда, изнад које је натпис од стакла „VIVAS PANELLENI BONA M“. У свету је сачувано двадесетак диатрета, али већина је у фрагментима. Пљеваљска је једна од пет, сачувана готово у потпуности што је чини непроцењиво вредном.

Интересантно је да је академик Видојко Јовић био председник комисије за одбрану докторске дисертације Иване Кузмановић – Нововић, на тему „Античка глиптика са територије Србије“. Кћерка проф. Александрине Цермановић – Кузмановић одбранила је дисертацију на Филозофском факултету, на Одељењу за историју уметности 2005. године у Београду.

М.Ст.Ј.

Please follow and like us:
error20

ОЧАРАВАЈУЋИ КОНЦЕРТ СМИЉКЕ ИСАКОВИЋ

ОЧАРАВАЈУЋИ КОНЦЕРТ СМИЉКЕ ИСАКОВИЋ published on

Ретке су прилике да публика у Врњачкој Бањи чује и види уживо извођење композиција на чембалу. То велико задовољство приредила је 21. августа, у Замку културе, „Краљица чембала“ како инострана и наша стручна критика назива Смиљку Исаковић. Њен инструмент је историјска копија фламанског чембала радионице браће Рукерс из 1637. године. Према фламанским узорима 17. века осликао га је академски сликар Предраг Пеђа Тодоровић. Концерт под називом „Јубилеји“ на магичан начин топлим звуком чембала прошетао је публику од 16. до 20. века кроз Енглеску, Португалију, Русију, Грчку… 

Уметница је виртуозно, на себи својствен начин интерпретирала композиције Вилијама Берда, Мартина Пирсона, Хендла који је обележио барокну Европу и од чије смрти је прошло 260 година. Посебан ужитак био је чути „Токату“ португалског композитора Жоао де Суза Карваљоа од чије смрти је прошло 220 година, кога су називали португалским Моцартом и кога је прерана смрт спречила да створи већи опус. Део његове „Токате“ јако подсећа на фадо, музику која је настала век касније. На репертоару су се нашле и композиције „Медитација“, „Игра сајида“ и „Кавкаски плес“, које је поред многих, од заборава отргао Георгиј Иванович Гурђијев (1866 – 1949), Јерменин, мистик који је у Паризу основао Институт за хармонични развој човека. Он је путовао светом и водио композитора који је записивао музику многих народа која је данас својеврсно сведочанство. Финале концерта припало је тројици Грка чије је стваралаштво обележило 20. век грчке музике: Димитрису Темелису, Микису Теодоракису и Ставросу Ксархакосу.

Публика је дугим аплаузима исказала жељу да „Прву даму чембала“ позове на бис небројено пута и здушно одала признање очаравајућем, несвакидашњем концерту и нашој великој уметници која је на врхунски начин изводила композиције, уз одговарајуће коментаре и објашњења која су проширила видике присутнима. Смиљка Исаковић је на бис одсвирала шпанску мелодију коју је забележио Фредерико Гарсија Лорка који је убијен 19. августа 1936. године.

Утисак је да ће се овај концерт памтити и да ће се импресије препричавати, уз надање да ће Врњачка Бања приуштити неки нови концерт Смиљке Исаковић.

Смиљка Исаковић је српска чембалисткиња која је наступала је широм „старе“ Југославије на свим већим фестивалима музике, широм Европе (ИталијаГрчкаАустријаБелгијаНемачкаШвајцарскаФранцускаВелика БританијаЧешкаСловачкаРусијаПортугалШпанијаКипар), Исланд, затим у САДЈужној Америци и на Куби.

Снимила је неколико ЛП плоча и ЦД-а за издавачке куће у земљи и иностранству. Интензивно је снимала за радио и телевизије. Предаје на мајсторским курсевима и пише текстове о музици.

Импресивно је њено школовање и професионални развој: 1971 – дипломирала Америчку средњу школу у Атини, 1974 – дипломирала клавир на Музичкој Академији у Београд, 1979 – магистрирала клавир на Факултету музичке уметности у Београду, 1978/80 – завршила постдипломску специјализацију клавира на Конзерваторијуму „Чајковски“ у Москви, 1981-1984 – студије чембала на Краљевском Конзерваторијуму у Мадриду,1981-1984 – специјализирала чембало и барокну музику у Шпанији (БилбаоГранадаСантијаго де Компостела) и Италији (Венеција), 1989 – постаје магистар уметности – чембалиста (ФМУБеоград), 2008 – докторирала на тему „Интерполација менаџмента у области музичко-сценских уметности“.

Од међународних активности и признања, издвајамо:

  • Међународна енциклопедија познатих музичара („International Who is Who in Music“), Кембриџ (Велика Британија)
  • Међународни лексикон „5.000 личности света“, као „Прва Дама чембала“, Амерички биографски институт (АБИ)
  • 1991 – номинована за „Жену године“ (Амерички биографски институт)
  • 1985 – Међународна енциклопедија чембалиста и оргуљаша (Санкт Петербург)
  • 1991/1995 – Ко је ко у Србији
  • 1997 – престижна међународна Масарикова награда за уметност, коју успешним уметницима сваке године додељује Масарикова Академија за уметност са седиштем у Прагу. Пре Смиљке Исаковић ову награду за музику добио је Лучано Павароти.
  • 2003 – номинована је за „Међународног музичара 2003“ (КембриџВелика Британија), признање је добила јула 2003. године.
  • 2005 – Златна значка Културно просветне заједнице Србије, за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос ширењу културе.

М.Ст.Ј.

Please follow and like us:
error20

ЗАВРШЕН 43. ФЕСТИВАЛ ФИЛМСКОГ СЦЕНАРИЈА

ЗАВРШЕН 43. ФЕСТИВАЛ ФИЛМСКОГ СЦЕНАРИЈА published on

Пројекцијом четири филма, 17. августа је завршен 43. Фестивал филмског сценарија.

Последње фестивалско вече отпочело је у сали Биоскопа пројекцијом филма „Режи“ у режији Косте Ђорђевића по сценарију Драгана Николића да би потом на Летњој позорници, у Амфитеатру „Данило Бата Стојковић“ настављено пројекцијом филма Данета Станојчић „Године у (В)етру“ ван конкуренције. Пето фестивалско вече завршено је пројекцијама филмова у званичној конкуренцији, најпре филма „Јужни ветар“ по сценарију Милоша Аврамовића и Петра Михајловића, а у режији Милоша Аврамовића и на крају, филма „Пијавице“, за који су сценарио урадили Давид Албахари, Драган Маринковић и Душан Спасојевић а режирао Драган Маринковић.

Уследио је постфестивалски програм 18. августа када је летњој позорници приказан филм „Балканска међа“ по сценарију Андреја Аналкина, Ивана Наумова и Наталие Назарове, у режији Андреја Волгина. Постфестивалски програм завршен је сутрадан, 19. августа пројекцијом филмова „Између дана и ноћи“ и „Која је ово држава“.

Жири 43. Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи констатује да је овогодишња филмска продукција богата и стилски и жанровски разноврсна. Филмови третирају историјске, савремене, друштвено ангажоване и теме намењене деци, што је ретко у српкој кинематографији. Филмови који су приказани у такмичарском програму 43. Фестивала филмског сценарија крећу се од изразито ауторских остварења до  жанровски профилисаних дела која комуницирају са широком биоскопском публиком.

Жири користи прилику да Дирекцији Фестивала предложи да од следећег фестивала установи специјалну награду која ће носити име Гордана Михића а додељиваће се филмовима који се баве савременим темама и социјалном проблематиком.

 Жири 43. Фестивала филмског сценарија у саставу Биљана Максић, Ђорђе Милосављевић и Милан Никодијевић додељује следеће награде:

Прву награду за сценарио филма „Ајвар“, сценаристкиња Ане Марије Роси и Маје Тодоровић, у режији Ане Марије Роси и продукцији „Biberche“.  За мелодрамски интонирану причу написану и остварену ван стереотипа и клишеа, показујући нам на свеж и оригиналан начин крај једне љубави.

Другу награду за сценарио филма „Јужни ветар“ сценариста Милоша Аврамовића и Петра Михајловића, у режији Милоша Аврамовића и продукцији Куће „Режим“. За савремену криминалистичку причу која на аутентичан начин третира поменути жанр у српској кинематографији, саобразно тенденцијама у светском филму. 

Трећу награду за сценарио филма „Делиријум тременс“  по сценарију и у режији Горана Марковића у продукцији Радио телевизије Србије.  За поетичну прицу о феномену глуме и судбини уметника који покушава да нађе своје место у друштву, чиме нас аутор подсећа на своја најуспешнија остварења.

Жири  је све одлуке донео једногласно.     

Please follow and like us:
error20

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ О МИЛЕНИ ДРАВИЋ

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ О МИЛЕНИ ДРАВИЋ published on

Промоција монографије „Милена Дравић или кључ снова“ Аните Панић, одржана је 14. августа у салону врњачке Библиотеке „Др Душан Радић“.

Она представља заједничко издање Службеног гласника и Филмског центра Србије, а повод за промоцију је велики јубилеј, 60 година од прве филмске улоге Милене Дравић. О самој монографији, говорили су ауторка Анита Панић, Ђорђе Бајић, филмски критичар и Предраг Перишић, филмски сценариста.

Како је истакао Ђорђе Бајић, ова монографија је заправо филмографија о свим филмским улогама Милене Дравић, којих је било око 170, а нажалост њене позоришне улоге, осим неких,  углавном нису сачуване на снимцима.

Ауторка монографије Анита Панић је говорила о Милени Дравић са пијететом, нагласивши њену скромност, као одлику  великих личности.

– Била је изненађена и зачуђена да ћу писати књигу о њој, а када сам јој однела синопсис, и сама је рекла да до тада није постојала ниједна књига о њеном стваралаштву, рекла је ауторка  на почетку књижевне вечери. Реч је о двојезичном издању које садржи низ текстова о Милени Дравић са мноштвом фотографија. Приметна је поступност у приповедању и преглед каријере наше познате глумице, која је и лично написала један од текстова.

По речима ауторке Аните Панић, захваљујући Филмском центру Србије, сусрела се са чувеним Вељком Булајићем у Загребу, који је врло значајан за почетак каријере Милене Дравић. Од легенде југословенске кинематографије, који изгледа одлично у својим стотим годинама, сазнала је да му је препоруку о младој талентованој глумици дао Бата Живојиновић. Уследила је њена улога у филму „Битка на Неретви“.

У првом поглављу књиге су значајни филмски аутори као што је Горан Паскаљевић, јер је за улогу у његовом филму „Посебан третман“, Милена добила 1980. године награду у Кану.

Позоришне и филмске импресије су два поглавља монографије о Милени у којима је уткана не само биографија познате глумице него и донекле историја југословенског филма.

Анита Панић се дуго бави културом и филмом, своју каријеру започела је на Радио Београду, као аутор емисије из културе, а писала је есеје и сценарије за радијски програм након чега је прешла на Телевизију Београд и радила као  телевизијски уредник, сценариста и редитељ. Реализовала је преко стотину документарних емисија и филмова. Написала је и монографију о Петру Краљу.

С.Станојчић

Please follow and like us:
error20

Primary Sidebar

Social Share Buttons and Icons powered by Ultimatelysocial