Skip to content

Document Header

ВЕСТИ ИЗ КУЛТУРЕ

ИЗЛОЖБА ИЛУСТРАЦИЈА МАРИЦЕ КИЦУШИЋ

ИЗЛОЖБА ИЛУСТРАЦИЈА МАРИЦЕ КИЦУШИЋ published on

„ПУТОВАЊЕ ПО СРБИЈИ“

Узбудљиво „Путовање по Србији“ приредила је Марица Кицушић кроз изложбу својих радова у оквиру Међународног фестивала дечијег и омладинског анимираног филма.

Марица је сасвим заслужено сврстана у ред највећих стваралаца за децу са наших простора. У Скупштини града Београда, 8. октобра 2020. године додељено јој је признање илустратора године, награда „Невен“, најважније и најстарије признање за стваралаштво за децу у Србији.

Изложба је отворена 23. новембра у Друштвеном центру Културне станице „Свилара“ у Новом Саду и посетиоци су могли да је виде до 27. новембра.

Међународни фестивал дечије и омладинске анимације је израстао из Међународног пројекта Мултимост, покренутог 2016. године. Главни циљеви Фестивала су популаризација дечијег и омладинског анимираног филма, као савременог вида дечијег и омладинског стваралаштва који доприноси развијању креативног мишљења применом нових технологија, успостављање међународне сарадње између деце и омладине на бази овог стваралаштва, подстицање младих на учење страних језика, упознавање других традиција и култура и предствљање своје традиције на афирмативан начин.

Марица нас својим цртежима враћа у детињство, водећи нас на том путу кроз чудесан свет бајки и маште. Њен рад представља комбинацију примењене и ликовне уметности – анимација, илустрација дечијих књига, дигиталне и традиционалне графике, дигиталног колажа, дизајна плаката, мурала, цртежа. Како и сама каже, за њу је та повезаност различитих области уметничког изражавања нераскидива и увек је била спремна да испробава разне, нове технике. Илустрација Маричиних путовања по Србији, ненаметљиво, и децу и одрасле води у прекрасне пределе и упознаје их са ликовима тих простора.

– Нису само у питању физичка путовања, на које ме је одвело моје цртање, оно ми је отворило много шира и дубља пространства у себи самој, та унутрашња и спољашња лутања и питања су у тесној вези. Мислим да је важно богатити унутрашњи свет физичким путовањима. Инспиративно ми је да путујем по природи, али и да по препуним иностраним градовима посматрам лица људи, покушавајући да разазнам непознат језик, сазнам за неке туђе обичаје и културу, која нам је у суштини јако блиска и позната, а опет за ту једну нијансу јако далеко од моје свакодневнице. То ми је некад довољно да ме инспирише на рад. Зато сам имала инспирацију да те скоро невидљиве разлике забележим кроз путописе са путовања по Европи, али подједнако су ми вредни и путописи и приче коју носи напуштена кућа у оближњој шуми поред мог дома.

Дечију радозналост одувек имам у себи, успела је да се провуче до данашњег доба вероватно захваљујући и овом мом позиву.

Не осећам да су ми ни одрасли, ни деца захтевна публика, а можда их ни не доживљавам публиком, већ као саучеснике у мојим причама, који ће се вероватно појавити у илустрацијама и који ми својим појавама, изјавама, гестовима, помажу да стварам светове. Отворена сам увек за предлоге и критике својих радова, подједнако од одраслих и деце, мада мислим да на дечије коментаре ипак мало јаче одреагујем, њихова реакција ми је драга и желим да је чујем, јер ипак те књиге говоре њима.

Размишљам кроз цртеж, зато је настала велика већина мојих путописа, књиге илустрованих рецепата, исцртаних мапа, водича, приручника, и других личних пројеката, тако себи објашњавам ствари и тако их памтим, рекла нам је Марица Кицушић.

М.Ст.Ј.

ФИЛИГРАНСКА ИГРА КЛАВИРСКОГ ЗВУКА

ФИЛИГРАНСКА ИГРА КЛАВИРСКОГ ЗВУКА published on

Женско музичко стваралаштво кроз векове  у периоду од 17. до 21. века, представљено је у концертном програму пијанисткиње Маје Рајковић, која је одржала маестралан концерт под тим репертоарним називом у Замку културе, 24. новембра.

Маја РАјковић

Својевремено је познати пијаниста, композитор и музиколог Душан Трбојевић рекао да је она један од најраскошнијих талената које је срео у својој каријери. Њени квалитети су интелигенција, изузетан смисао за обликовање музичке фразе и тонских боја, изразита естрадност и комуникација са аудиторијумом, несвакидашња спонтаност и радост музицирања. У коментарима критичара културне рубрике дневног листа „Политика“ издваја се написани утисак да Маја Рајковић прави необичне програме и свира на јединствен начин. Ретке компоненте пијанизма, она развија на сасвим особен начин, представљајући данас једну од најуспешнијих жена уметница у нашој средини.

Њено свирање карактерише темперамент и склоност ка драмско лирским контрастима. Уметница је веома убедљива  у моћним градацијама и лирским партијама. Маја Рајковић је на концерту у Замку културе, извела дела Елизабет Жаке де ла Гер, Марије Шимановске, Фани Менделсон Хенсел, Кларе Вик Шуман, Ејми Бич, Жереми Тајфер, Софије Губајдулине, Иване Стефановић, Милене Стојадиновић Милић, Иване Огњановић и Вере Миланковић.

Клавирска перспектива у Замку културе

Маја Рајковић  је рођена у Београду. Основно и средње музичко образовање стекла је у класи Радмиле Живковић и Мирославе Лили Петровић. Дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду у класи Константина Богиноа. Завршила је „Школу за високо музичко усавршавње“ у Портогруару (Италија) код истог професора, где се усавршавала у области клавира и камерне музике. Магистрирала је у класи Душана Трбојевића на Факултету музичке уметности у Београду, где је и запослена као редовни професор  на катедри за клавир. Од  1998.-2010. председник је Музичке омладине Београда, а од 2001. потпредседник МЦНМ (Mediterranean Collaboration of Musicians). Докторирала на теми „Полифони начин музичког мишљења“ на Факултету музичке уметности код др Љиљане Вукеље, 2014 . године.  Први клавирски реситал одржала је у својој четрнаестој години, а током школовања освојила је низ значајних награда за клавир и камерну музику. Добитница је Треће награде на Интернационалном пијанистичком конкурсу „Carlo Solliva“ у Италији 1984. године. Финалиста је конкурса „Рахмањинов ’93“ .На 24. Међународном такмичењу Музичке омладине освојила је трећу награду жирија и специјалну награду публике. Добитник је сребрне медаље Универзитета уметности за изузетно уметничко достигнуће на концертном подијуму и награде „Извођач године“ за 2013. годину коју додељује ревија Музика Класика. Наступала је са Београдском филхармонијом, Симфонијским оркестром РТС-а, Гудачима Светог Ђорђа, гудачким оркестром „Душан Сковран“, Симфонијским оркестром РТЦГ. Учествовала је на фестивалима „Дани музике“ у Херцег Новом, „Моћ клавира“,  БЕМУС-у, Сплитском љету, Подгоричком љету, Херцег-фесту, Мокрањчевим данима у Неготину, конгресима ЕПТА-е, Меморијалу „Емил Хајек“, Међународној трибини композитора, Међународном фестивалу камерне музике у Портогруару, Међународном фестивалу жена музичара у Атини, Загребачком бијеналу… Концертирала је као солиста и камерни музичар у многим градовима наше земље али  и  у Италији, Немачкој, Енглеској, Француској, Грчкој, Португалу,  Хрватској, Мађарској, Албанији, САД, Луксембургу, Казахстану.

С.Станојчић

МУЗЕЈИ ЗА ДЕСЕТ

МУЗЕЈИ ЗА ДЕСЕТ published on

ПРИЗНАЊЕ ЗА КУЛТУРНИ ЦЕНТАР И ЗАМАК КУЛТУРЕ

На свечаној Скупштини  Националног комитета ИКОМ Србија, одржаној у атријуму Народног музеја у Београду, Установи Културни Центар и Замку културе, додељено је признање „Музеји за 10“ за посебно залагање током манифестације у 2019. години. Награда је уручена управници Замка културе, Јелени Боровић Димић, која је апропо изјавила да манифестација „Музеји за 10“ представља могућност умрежавања музеја, такође омогућава јединственост наступа  и могућност представљања свог рада другим институцијама, колегама и широј јавности. Потом пружа могућност да се види шта раде друге музејске куће, као и начине на који се оне представљају својим изложбама.

– Имајући у виду признање које је моја установа добила, сматрам да је ова манифестација допринела њеном делимичном унапређењу нарочито у медијској видљивости, и програмском обједињавању одређених програма које смо сада сместили у један временски оквир дајући разноврсност садржаја. Објединили смо манифестацију „Аустријски кратки филм“ коју радимо са Аустријским културним форумом у Београду са манифестацијом „Мост математике“ која је била посвећена предавањима посвећеним српском културном комплексу. Ту је такође време посвећено концертима класичне музике, поезије итд. Уз сталне поставке трудимо се да у том термину буде нека гостујућа поставка, али и из наших збирки. Рекла сам, делимичном унапређењу због тога што ми, што се тиче радног времена увек радимо од 7 до 21, суботом до 15 сати и наш улаз је увек бесплатан за све програме јер желимо да будемо доступни свим социјалним групама, тако да ту нисмо могли да много мењамо, каже поводом добијеног признања Јелена Боровић Димић.


Јелена Боровић Димић и Славко Спасић

Овогодишња манифестација „Музеји за 10“ , од 9. до 14. новембра имала је идеалан термин одржавања у складу са признањем, а тема за 2020. годину била је „Музеји за једнакост: разноврсност и укљученост“.

Главна интенција била је подстицање и јачање разноликости и инклузије у установама културе и да се нагласи основна друштвена вредност музеја,  потенцијал да се створе значајна искуства за људе без обзира на њихову етничку припадност, социоекономску позадину, ниво образовања, физичке способности, политичку припадност и верска уверења.

Поред сталних поставки посетиоци су могли да виде и гостујуће изложбе: „Мати Ана“ Музеја Рудничко таковског краја из Горњег Милановца и изложбе из врњачких музејских збирки „Здравље у чаши“, „Забава и карневали“ и „Култура сећања – носталгија, пут у Нарнију“.

У програму манифестације, 12. новембра, одржана је пројекција дечијег филма „Мој пријатељ штиглић“, да би 13. новембра био одржан  „Дан Аустријског кратког филма“од 12 и од 18 сати, под покровитељством Аустријског културног форума у Београду.

Последњег дана манифестације „Музеји за 10“, 14. новембра одржан је концерт виолинисткиње Мине Менделсон и пијанисте Назарена Феруђиа под покровитељством Италијанског института за културу у Београду. На програму су била дела Томаса Антонија Виталија, Лудвига ван Бетовена и Ернеста Блоха.

Мина Менделсон је рођена у Београду, дипломирала, магистрирала и докторирала уметничке студије виолине (са просеком 10) на Факултету музичке уметности у Београду, у класи ред. проф. Ферн Рашковић. Као стипендиста Владе Краљевине Норвешке усавршавала се на Универзитету у Кристијансанду код проф. Сабине Гролмус и проф. Стефана Баратдуа, као и на мајсторским курсевима код професора Дејвида Такеноа, Сретена Крстића и Матеје Маринковића. Добитник је великог броја награда на републичким, савезним и међународним такмичењима.

Била је члан камерног оркестра Гудачи Светог Ђорђа (1997-2000), затим заменик концертмајстора у БГО Душан Сковран (2002-2013), од 2009. године је ангажована као концертмајстор Јеврејског камерног оркестра, чији је оснивач и уметнички руководилац проф. Ладислав Мезеи, а од 2020. је поново члан Сент Џорџ Стрингс. Као солиста и камерни музичар наступала је у бројним градовима Србије и иностранства (Кина, Турска, Холандија, Велика Британија, Француска, Немачка, Мађарска, Бугарска, Хрватска, Црна Гора, Македонија). Као солиста сарађивала је са Нишким симфонијским оркестром, Београдским гудачким оркестром Душан Сковран, Камерним ансамблом Мокрањац, Гудачима Светог Ђорђа, Јеврејским камерним оркестром, Камерним оркестром Концертанте, Оркестром Универзитета у Зухаијуу (Кина) и са диригентима: Нелсон Леонг, др Сузана Костић, др Милена Ињац, Стефан Зекић, Весна Шоуц, Милорад Ђуричић и Обрад Недељковић. Наступала је на фестивалима: БЕМУС, НОМУС, НИМУС, Охридско лето, Европски дани јеврејске културе, Јесењи фестивал јеврејске музике у Сегедину, Фестивал у Софији, Фестивал у Бодруму, Фестивал у Сапанци, Калемегдански сутони, Уметност против рата и други, а снимала је и за Радио и ТВ Београд.

Паралелно са солистичком и камерном концертном активношћу бави се и педагогијом, запослена је на Факултету уметности у Нишу од 2003. и редовни је професор виолине на Катедри за гудачке инструменте.

Назарено Феруђио, један од најистакнутијих италијанских пијаниста своје генерације, дипломирао је на Државном музичком конзерваторијуму „Николо Пикини“ у Барију (Италија), постдипломске студије завршио на Високој школи за музику у Манхајму (Немачка) у класи проф. Рагне Ширмер и на Високој школи за музику у Берну у класи проф. Рада Петкова.

Добитник је бројних престижних међународних награда. Наступао је у најзначајнијим светским музичким дворанама као што су Карнеги хол, Линдеман Хол, као и у бројним градовима широм света: Њујорк, Лондон, Сингапур, Будимпешта, Сиднеј, Мелбурн, Џакарта, Осло, Минхен, Копенхаген, Ла Валета, Милан, Лима, Барселона, Венеција, Хонг Конг, Рим, Келн, Женева, Амстердам и други.

Назарено Феруђио предаје клавир на Конзерваторијуму за музикуНиколо Пикини“ у Барију, а гостујући је професор на Универзитету Сувон у Јужној Кореји, на Норвешкој музичкој академији, Ескела Супериор де музика у Мексику, Академији уметности у Новом Садуи Конзерваторио супериор у Кастелону.

Mанифестацијa  „Музеји за 10“организује се шести пут под покровитељстом Министарства културе и информисања Републике Србије, као највећа национална музејска иницијатива и сваке године привуче око  200.000  посетилаца.

Kоординатор је Национални комитет ИКOM Србија.

ИKОМ Србија је национални огранак ИKОМ-а у Републици Србији, представља пут ка глобалној музејској заједници и једино је музејско удружење са фокусом на међународној сарадњи. Национални комитет омогућава приступ ка 20.000 музеја у 172 земље, као и сарадњу са 32.000 музејских професионалаца широм света и 31 стручним одбором.

ИKОМ Србија промовише нематеријално наслеђе и очување материјалне баштине, развија стандарде најбоље праксе светске музејске заједнице и кроз глобални приступ и програме, доприноси међународној агенди музеја у Србији.

С.Станојчић


Мина Менделсон и Назарено Феруђио
 

ЈУБИЛАРНА 150. ЕПИЗОДА БИБЛИОФОНОТЕКЕ

ЈУБИЛАРНА 150. ЕПИЗОДА БИБЛИОФОНОТЕКЕ published on

Са руба крајолика спиритуалистичке сеансе и из старинарнице страница

Сурови реализам наспрам мог неонадреализма и постмодернизма. Већ је виђено какав ће исход да буде и ко ће да победи у овом сукобу – исцрпљујућем, уметничком, менталном, физичком, до истребљења, до последњег даха, каквом год хоћете… Него се то ја још само мало батргам док главни редитељ у петом чину не нареди инспицијенту да коначно спусти завесу на ову моју личну и јавну мелодраму. Док год будем могао и ноћас импровизујем… Налазим се у строго контролисаној самоизолацији. Дубока држава са плитким службеницима. Не бих могао да побегнем нигде, све и када бих хтео. Моја дијагноза јасно је видљива и из беспилотне летилице. Њу само не примећују беле силуете Хипократове заклетве, ригорозно се придржавајући шифарника који у овим континенталним крајолицима важи још од ослобођења. Ког ослобођења!? Па, другог! Невоља је у томе што управо оне одлучују о томе хоћу ли у тиховање да одем као човек достојан своје одавно заслужене апанаже или ћу наставити да битствујем у пределима нежних трава као звонар Богородичне цркве у Граду светлости. Случај је био такав заједно са сплетом несрећних околности да јубиларна 150.-та прича Библиофонотеке буде последњи песнички уздах праве исконске стражиловске линије наше поезије који је завршио на респиратору.

Наиме, као јубиларни 150.-ти документарни видео приказ Библиофонотеке, постављен је Манојле Гавриловић српски књижевник и песник. Песник Манојле Гавриловић (1945-2020), аутор Српске књижевне задруге, преминуо је у београдском KБЦ „Звездара”. Лечио се од Ковида 19 и последње дане живота провео је на респиратору. Рођен је у Бјелуши код Ариља. Члан Удружења књижевника Србије је постао 1974. године. Више година је радио као управник Библиотеке „Петар Kочић“ у Београду. Добитник је угледних признања као што су Вукова награда и награда Одзиви Филипу Вишњићу. Преминуо је 11. јула 2020. године, у Београду, у 75. години, од последица вируса корона.

Равнатељ је, потајно знам, задовољан што је у јубиларној епизоди писац, књижевник или песник а не неки глумац, редитељ, сценариста, сликар или интерпретатор озбиљне музике. Концепт? Волим када некоме могу да приуштим некакво, па макар мало и тренутно задовољство… Јер налазим се у дубоком мраку строго контролисане самоизолације. Моја једина веза са спољним светом је мој колега монтажер из овог пројекта. Интересујем се да ли неко пита за мене. Каже ми да ме се једном недељно на Тргу песника, искрено код треће туре, сете професор филма, равнатељ и он. То значи да су исцрпили све теме за тај сусрет, те да им је напослетку остала још моја маленкост. Па добро, то је такође нешто. Грк Атханасиос Дигенис из Солуна оставио је коментар јер га занима стваралаштво сликара који су постављени у Библиофонотеци. Међутим, мејлом ми се јавио и Никола из Канаде. Интересују га наши глумци епизодисти, па је одгледао неколико интервјуа из Библиофонотеке. То је трећа најудаљенија тачка на кугли земаљској, поред Нагоја Универзитета у Јапану и Музичке академије на Флориди, докле је допрла Библиофонотека. У ушима ми још звоне речи које сам често слушао у Лондону, док сам био на стручном усавршавању у ББЦ-у, да – У Уједињеном Краљевству сунце никада не залази. Тако слутим да ће Библиофонотека још да доплива до многих егзотичних обала са тиркизним плићацима.

Наиме, могуће је да сам имао луду срећу што је Мало Место Лековитих Вода, без обзира на све недаће и пошасти које су се около догађале, увек живело у стилу као да није одавде. Тако су многи, који су пожелели да нису одавде, долазили управо овде, где је нуклеус свега да вода из извора, бивета, фонтана и чесама непрестано тече, шикља, пршти, капље. Сва та наша снага је у земљи. Израња из дубина подземног света. На такав начин постао сам Мајстор Малих Форми. Испред мене су се стално смењивали разни ликови и нова дешавања, па се и мени самом чинило да сам стално на некаквом пропутовању а заправо се нигде нисам померио. Ако сам то некада и чинио, било је насумице и инстиктивно али сам се увек враћао. Најједноставнија решења, најчешће су и најбоља. Добро је док још увек у себи могу да осетим и препознам колико је порозна та граница између доктора Џејкила и мистер Хајда. Библиофонотека, попут искусне метресе, из мене извлачи како оно најбоље, тако и оно најмрачније.

Свакога дана ме као изоловано лице и безбедносно интересантну особу телефоном проверава други службеник полиције. Сваке ноћи разговарам са ликовима из загробног  живота. Свакога дана другом службенику полиције понављам правила која морају да запамте а мене могу и да забораве: Нема полиције без позорнице. Ко влада информацијом, влада и ситуацијом. Све около је дружба али само је једна Служба! Тако сам као књиговођа и брижни чиновник из таме регистратуре сећања најпре умио а затим и изнео на светло дана скривена догађања, уметничке тајне и заборављена мајсторства. Јесам ли смео? Звони ми телефон. Страх ме да се јавим. Рок изолације је прошао. Знам поуздано да ме не зову полицијски службеници.

Бојим се да није неко од мојих драгих саговорника из виртуелног света, који сам створио сам, којим случајем дошао до мог броја телефона. Не могу сада да им се јавим, тек сам повратио четврт милиона прегледа, гледалаца, слушалаца, пратилаца сајта и њихових десетак хиљада лајкова… Бар да поново стигнем до оног мог некадашњег првог милиона када сам био млад, јак, бео и довољно луд да због неколико добрих и ретких снимљених разговора, без пара, спавам у продавници намештаја велеграда… Тада ћу и сам да се преселим код њих и да ме не зову… Стално ми говоре да та селидба не боли (много), да сам већ одужио све дугове према њима и да је дошло време да им се придружим… Не могу да верујем… Из сна ме буди позив. Као кроз маглу на екрану видим да сам у ромингу. Од намрштених обрва испред мојих очију у тренутку ми се учинило да ми лично Манојле Гавриловић поново говори своју песму ,,Црни коњаници…“  а заправо је то био нарогушени цариник који ми је тражио путне исправе. Значи, претходно изолован а затим два пута тестиран, успео сам да пређем границу. Поново ћу да видим моју Боку. Она за мене није летовање, него лек за тело и душу. Медитеран продужава живот. Можда је стварно тако а можда сам само себе убедио у то. Како би ми само легло да се након мог преласка затворе све границе, бар на годину дана, да нико не може ни да уђе, ни да изађе!? Какав би то био путопис!? Друговао бих са рибарима и ноћу под свићу вадио мреже са богатим уловом из морских дубина. Пио бих вино са плантажа. Казивао бих поезију красним бокешким средовечним дамама, жељним нежности, те помораца, капетана дуге пловидбе и трубадура из својих снова. У оних неколико тренутака колико траје скок у море са једног од најлепших мула у заливу, имам осећај невероватне и јединствене бесконачне слободе а сам лет ме увек учини ближим мојим давним саговорницима. Нека ме неко заустави јер… Свака крв зове своју крв, било за живот, било за смрт. Вратићу се са новим причама мог документарног серијала, можда у другачијем формату, са разноликим садржајима, уз промењени темпо… Најважније је прво убедити себе а после следи крај као у биоскопу.

Зоран Рајић

НОВА ИЗЛОЖБА У ЗАМКУ КУЛТУРЕ

НОВА ИЗЛОЖБА У ЗАМКУ КУЛТУРЕ published on

Поједини зидови изложбеног простора Замка културе, месец дана биће обогаћени поставком Музеја рудничко таковског краја из Горњег Милановца, „Мати Ана Аџић, духовно чедо владике Николаја Велимировића“. Изложба је отворена 3. новембра, заокружује први циклус гостовања у местима која су за породицу Аџић била важна, а ауторке су Мирјана Глишовић и Весна Ћурчић. Оне посебно истичу да су приликом реализације изложбе имале дилему, да ли су достојне да живот жене, чијим стопама ретко ко иде, приближе јавности.
Истражујући литературу и посвећујући се спознавању чињеница о животу мати Ане Аџић, дошле су и до књиге „Многоцено зрно бисера“, једне од књига које говоре о женском монаштву. Једно од најмногоценијих зрна бисера нашег женског монаштва свакако је Надежда Аџић, потоња игуманија манастира Враћевшница, Ана, која је позиве Свевишњег на несебичну жртву, препознала од најранијег детињства и младости. Живот је повезивао са себи сличним људима, попут Николаја Велимировића, Јустина Поповића или са члановима породице Зернов. Мати Ана се одрекла материјалног да би имала све, духовну снагу, велико срце, пожртвованост, вољу за учењем и давањем.
Поводом 120 година од рођења мати Ане и 70 година од примања монашког чина, објављен је зборник који садржи 14 радова истраживача из историје, историје уметности, педагогије и српског језика, а велики допринос дали су свештеници и монахиње Српске православне цркве.
Изложба приказује породично стабло Надежде Аџић (1900 – 1975), њено детињство, школовање и личне предмете из живота доброчинитељке. Посетиоци могу да се упознају са њеним путем од ћерке педагога, до игуманије манастира Враћевшница.
Поставка је подељена на одређене сегменте, а то су порекло, потом простор посвећен оцу Сретену, чувеном српском педагогу, затим панои посвећени детињству и младости и можда најважнији доброчинитељски рад. Ту су и панои који су посвећени њеном животу у манастиру Враћевшница и коначно пано, посвећен владици Николају, који је од почетка био њен духовни учитељ.
Ауторке изложбе, захваљују се Оливеру Ђорђевићу из Архива Јагодине, који је одобрио да се систематски обрађена документација о мати Ани Аџић, коју је представио у својој књизи „Сретен Аџић и његова кћи игуманија Ана“ користи за потребе изложбе и каталога. Посебна захвалност упућена је сестринству манастира Враћевшница и мати Ирини, која је сећање на мати Ану преносила будућим генерацијама и брижљиво преписивала Анине дневнике, записивала поуке и чувала сву грађу и личне предмете Сретена и Ане Аџић, баш онако како је игуманија Ана подучавала речима: Што није записано и не постоји.
Ауторке изложбе захвалност дугују његовом преосвештенству епископу жичком Господину Јустину, секретару Жичке епархије оцу Сави, Архиву Српске православне цркве, свештенику Љубомиру Ранковићу, протојереју Драгану Ћорему, Јелени Боровић Димић, Зорици Златић Ивковић, Добривоју Јаковљевићу, колегама и фотографу Саши Савовићу што је забележио богату заоставштину породице Аџић која се чува у манастиру Враћевшница.
С. Станојчић

Primary Sidebar

Social Share Buttons and Icons powered by Ultimatelysocial