Skip to content

Document Header

Херман Штерн: Врњачки постмодерниста

Херман Штерн: Врњачки постмодерниста published on

„Не желим да мењам свет, желим да га колоришем по сопственој мери“, поручује врњачки писац, Херман Штерн.vr.novine herman

Студирао је историју и права, радио као ноћни чувар, сладолеџија, туристички водич, обезбеђење, музички тонац, продавац књига, рецепционар, креирао фанзине, писао о филму и музици, певач је панк бенда, а пре свега песник. Као Срђан Чеперковић, објавио је две књиге: „Заборављени град (2007) – награда „Матићев шал“ и „Сумраци и свитања Зорана Бајића“ (2017) – разговори.

У својој новој књизи „Супермен је Барбика“ приказујете бројне уметнике на ишчашен начин, заправо, они вам служе као полазне тачке и метафоре за превредновање догми и канона.

Поезија је за мене пре свега игра. Ја не желим да мењам свет, желим да га колоришем по сопственој мери. Понекад се служим црним хумором, понекад гротеском. Иза свега крије се нихилизам. Не у смислу Бекетовог апсурда оличеног у „Годоу“, већ у смислу Крлеже и рецимо његовог романа „На рубу памети“. Добар део свог живота провео сам „у паклу библиотеке“, а Максим Горки је сјајно закључио „да се човек развија у сукобу са својом околином“. Отуда и мој порив да из другачијег ракурса описујем феномене, да се заправо играм са филозофима, писцима, редитељима, а не да капитулирам пред њиховом „величином“.  У суштини, ја не оспоравам никога од њих, више се подсмевам њиховим поштоваоцима, лажним интелектуалцима који мисле да је оно што су прочитали, погледали и чули, једини исправни поглед на свет и да ван те равни не постоји ништа битно, а камоли вредније или боље. Зачаурити се у топлом гнезду ауторитета није ништа друго до живети у полуистини која је гора од лажи. Прихватити мишљење већине у уметности, бити конформиста за мене је кукавичлук најгоре врсте. Ја не пристајем на то. Сви велики уметници су били бунтовници, ствари су просте: „из хаоса се рађају звезде“.

Збирка песама „Супермен је Барбика“ је необична по структури. Нису то песме у класичној форми…

Збирку отвара и затвара једна песма подељена у два циклуса, (свака строфа је један циклус) и у њој певам о ставу, којег заправо нема. То је моја критика на рачун свих нас који постајемо робови информација, а занемарујемо знање. Уместо да се служимо машинама, ми постајемо њихова служинчад. Објект, а не субјект, то је човек данас. Између ова два циклуса, кренуо сам из чисте поезије на трагу битника, преко квази поема састаљених од афоризама до пародирања енциклопедија. Ипак, све су то песме у постмодернистичком кључу на таласу југословенске неоавангарде.

Песме у овој књизи траже озбиљног читаоца. За њих је потребно одређено предзнање…

Песме сам писао по својој мери. Никада не размишљам о евентуалним читаоцима, нити мислим да неко може озбиљно да пише само из разлога да би се другима  допао. Ја егзистирам у Врњачкој Бањи, а живим у књигама, стриповима, литератури, музици. Једноставно то је ствар избора: више волим да се дружим са рецимо Хербетом Маркузеом и Робертом Крамбом, него да проводим време по кафићима. Отуда, из тог „имагинарног пријатељства“, црпим мотиве и инспирацију за писање песама. За обичног читаоца на моју (не)срећу поезија ми је несхватљива. Слободно се може рећи да болује од херметичности. Ипак то и није тако лоше. Свесно сам одабрао да будем скрајнут. У данашњем времену лажне толеранције, солидарности, заједништва и транспарентности дозволити себи такву ствар је чиста привилегија.h.stern

Због чега ову књигу објављуте под псеудонимом Херман Штерн?

Иво Андрић је у разговорима са својим интимусом, знаменитим карикатуристом и путописцем Зуком Џумхуром, рекао да му је веома криво што није попут Бруна Травена писао под псеудонимом јер је сматрао да на тај начин књижевник добија слободу, ослабађа се стега своје личности и апсолутно урања у литературу. Не бих томе ништа одузео ни додао.

Претходну збирку песама издали сте пре десет година. Зашто сте правили толику паузу?

Није лако издати књигу у Србији. Плус ако сте за прву књигу награђени и то у име Душана Матића, својеврсног ерудите и једног од ретких мoдерних духова у нас, ви просто морате водити рачуна о томе шта и колико објављујете. За мене су награде баласт а не част. Сматрам да књижевник никако не сме да обнародује све што напише. Ја рецимо нисам писац сабраних, већ изабраних дела.

Између две збирке песама објавили сте и књигу разговора са проф. доктором Зораном Бајићем…

Мишљења сам да у Врњачкој Бањи живе људи који заслужују да се о њиховим постигнућима остави писани траг као сведочанство будућим нараштајима. Имамо једног Бошка Руђинчанина који је буквално институционализовао културу у Врњачкој Бањи: оснивач је Фестивала филмског сценарија, Великог митинга поезије. Захаљујући њему библиотека у Врњачкој Бањи премештена је у прелепу вилу са почетка 20. века која се налази на самој променади. Без лажне скромности можемо рећи да је то једна од најлепших библиотека у Србији. Затим Драгишу Обрадовића, професора Универзитета, вајара  и песника, Милана Никодијевића, новинара, писца сјајних књига о филму, редитеља… Књига о проф. доктору Зорану Бајићу, који важи за контроверзну личност, настала је управо из тог мотива: да кроз сеђања и разговоре, упознам грађанство са његовим, прегалаштвом, борбама, дилемама и резултатима.  На читаоцима је да суде да ли сам у томе успео.

Бити писац у Врњачкој Бањи није баш честа појава… Интересује ме, како један литерата доживљава овај град?

Не бих баш рекао да је бити књижевник у Врњцима нешто несвакидашње. Напротив, Врњачка Бања је одувек била магнет за артисте. Овде је Марко Ристић желео да направи музеј надреализма, Миодраг Б. Протић је писао „Нојеву барку“, то грандиозно мемоарско-есејистичко дело у три тома, Ернест Неизвесни оставио несвакидашње скулптуре…

Ако кренем да причам како доживљавам овај град склизнућу у патетику. Према завичају је немогуће бити објективан, било да га хвалимо или кудимо.

Осим писања бавите се и музиком. У којој мери је Херман Штерн песник, присутан код Срђана Чеперковића музичара и обрнуто?

Ја нисам музичар, не умем да свирам ниједан иснтрумент. Али нисам ни подвојена личност – шизофреничар. Пишеме текстове и певам, али они за сада немају никакве везе са мојом поезијом. Ипак, колико је мени и мог пријатељу, Далибору Ђорђевићу са којим сам основао бенд, књижевност била битна, говори и сам назив групе: Башта сљезове боје. Желели смо тада да дамо омаж нашем великом писцу Бранку Ћопићу кога нажалост све више прекрива заборав. Видећемо у времену које следи шта ће бити: група се после дуже паузе реактивирала, свирамо у новој постави и препуни смо ентузијазма и идеја. Никад се не зна, можда и неке песме из ове збирке препевамо.

Какви су планови за будућност?

Пишем роман који се зове „Како мучити Џона Фуртулу“. У питању је поигравање са формом – поднаслов дела је квази роман у седамнаест лажних интервјуа. Другачији поглед на деведесете године прошлог века, разбијање догми, критика канонозованих величина, љубомора, патологија али и љубав, теме су које обрађујем. Не очекујем од овог дела ништа али сам му се „сладострасно“ предао. То је једини начин  да се доживи катарза.

 

М.С.

 

Please follow and like us:
20

Primary Sidebar

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial