Skip to content

Document Header

НАРЕДБА КРИЗНОГ ШТАБА ОПШТИНЕ

НАРЕДБА КРИЗНОГ ШТАБА ОПШТИНЕ published on

УСКЛАЂУЈУ СЕ сви претходно донети акти Општинског штаба за ванредне ситуације на територији Општине Врњачка Бања, са новим мерама Владе Републике Србије.

1. Док траје опасност од ширења заразне болести COVID-19, за време боравка на јавним местима у затвореном простору, грађани су дужни да, због спречавања ширења заразне болести COVID-19, обавезно носе заштитне маске и одржавају међусобно растојање од најмање један и по метар између два лица која не бораве у истом домаћинству, односно на свака 4 m2 може бити присутно једно лице.

На јавним местима на отвореном простору, уколико није могуће одржати растојање између два лица од најмање један и по метар (испред продавница, апотека, на аутобуским и другим стајалиштима и сл.), ношење заштитних маски је обавезно.

У јавном друмском и железничком превозу путника обавезно је ношење заштитних маски.

Родитељи малолетне деце или деце са посебним потребама, односно њихови старатељи дужни су да обезбеде да деца носе заштитну маску.

2. У периоду почев од 24. новембра 2020. године закључно са 3. децембром 2020. године, радно време угоститељских објеката (ресторана, кафића, барова, клубова и сл.), трговинских центара, позоришта, биоскопа и других установа културе и приређивача посебних и класичних игара на срећу ограничава се тако да ти објекти неће радити од 18.00 часова до 05.00 часова наредног дана.

3. Ова наредбаступа на снагу 24. новембра 2020. године, а доносе се у циљу спречавања ширења вируса Covid 19, на територији Општине Врњачка Бања домаћег становништва као и туриста који посећују Врњачку Бању.

            Наредбу објавити у Службеном листу Општине Врњачка Бања.

ШТАБ ЗА ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ ОПШТИНЕ ВРЊАЧКА БАЊА

Број 217-1/20-151 од 23. новембра 2020. године

Зам. КОМАНДАНТА ШТАБА

Ивan Џатић

АНАЛИЗА ПЧЕЛАРСКЕ 2020. ГОДИНЕ У СРБИЈИ

АНАЛИЗА ПЧЕЛАРСКЕ 2020. ГОДИНЕ У СРБИЈИ published on

КАКВА ЈЕ БИЛА, ВИШЕ СЕ НЕ ПОНОВИЛА

После прошле 2019. године, изузетно лоше, рекло би се катастрофалне пчеларске године,  2020.  стање је незнатно боље на већини локација у Централној Србији.

Пролећни развој је био доста добар, посебно током марта и делом априла месеца, што су пчелари добро искористили за развој пчелињих заједница, а посебно квалитетну изградњу сатних основа (просечно по три),  мада је у два наврата било захлађења, па и знатно снега, чак 26 cm у околини Крагујевца од 22. до 26. марта,  па поново 5 cm снега 31. марта до 1. априла. Скоро редовно нам се последњих деценија догађа пролећни развој „пођи-стани-пођи-стани“ и због тога нам недостају једна па и две генерације ових пчела, што се свакако негативно одражава у пчелињим заједницама.  А онда и ниске ноћне температуре, -3° C до -5° C средином априла, што је свакако негативно утицало на већ формиране багаремове пупољке па чак и њиховом измрзавању на појединим локацијама. Крајем лета и скоро целе јесени прошле године, ни кап кише, (1. август – 15. новембар 2019.), зима без снега и кише, што су негативни фактори за припрему биљака, а посебно багрема, за медење у наредној години.

На мојој микролокацији, село Годачица, обронци Гледићких планина, н.в. 315 m, багрем је почео да меди 12. маја 2020. и то је било сасвим добро првих 5-6 дана, а онда дводневни сахарски топлотни талас са 32-36° C, свакако веома неповољно је утицао на његово цветање, а од 20. маја наступило је дуго јако захлађење уз скоро свакодневно кишно време пуних 35 дана, и уз веома хладне ноћи и тако се веома брзо завршило медење багрема ове године. Пчеле су код мене, чак солидно напуниле плодишна тела багремовим медом у том кратком периоду, што је изузетно важно, а у медиштима веома шаренолико, од нула до око 15 kg, или просечно 4 kg  изврцаног меда по изимљеном друштву, са чиме свакако никако не могу бити задовољан. Да је повољно време потрајало бар још пет дана, дотадашњим интензитетом медења, резултат би вероватно био бар двоструко бољи. Боја и укус багремовог меда су јако добри, уз прилично повећану количину влажности, иако сам врцао чак 20 дана после паше. Томе је свакако допринео потпуни престанак паше у овом периоду и велика влага у ваздуху у целом том временском интервалу. Поједини ни тада нису врцали, већ тек када се време стабилизовало, али тада се количина меда у медиштима доста смањила, а и тај изврцани мед био је помешан са следећим пашама, а био је са мањим процентом влажности.

Размишљам, не дај Боже да пчеле на мојој микролокацији нису имале на располагању оних 5-6 дана лепог времена за медење багрема, ја би и ове 2020. „коронарне“ хранио пчеле још у мају месецу, као катастрофалне 2016. год. па и 2019. год. Вага је  код мене (18. маја до 24. јуна 2020. год.) била у минусу око 7 kg. Пчелиња друштва већ у јуну су избацивала трутове због недостатка паше.

Крајем јуна у плодиштима имао сам још увек довољно хране за тај период, пчела такође, али легла је прилично било мање од очекиваног, пре свега јер пчеле нису општиле са природом пуних пет недеља, а када нема уноса нектара, а  посебно полена из природе, матице смањују, па и прекидају залегање. Правило је „чим нема неколико узастопних дана уноса из природе, мора из хранилице, не гледајући на календар, бар једном на 7 до 10 дана“. Током  целог лета изненада је долазило до мистериозног нестајања матица, па и овогодишњих, некада и брзог слабљења пчелињих заједница (остаје матица са шаком пчела у кошници). Томе је свако допринела и вароа, јер у недостатку трутова свој циклус репродукције наставила је у радиличком леглу још од јуна месеца. Кречно легло је такође било присутно у дужем периоду, посебно током целог јуна и почетком јула месеца. А било је и канибализма тада. Убеђен сам, да је томе у великој мери допринело хладно време пуних наведених пет недеља и много кишних дана тада, велике влаге у ваздуху и веома слабо лучење нектара и недостатак полена у дужем временском периоду, вероватно због тога и лош квалитет и мањи број трутова који су утицали на неквалитетну оплодњу матица. Било је „тихе“ замене и младих матица.  

Када се  напокон средином јула време излепшало, а у земљи је било довољно влаге, па уз бујну вегетацију пчеле поново су имале солидну поленску, (али не и нектарску пашу), па су и матице знатно више залегале, али количина меда у плодиштима знатно се свакодневно смањивала. По многима, који то прате на својим вагама, од средине маја до средине јула, вага је у минусу 15 kg до чак 25 kg, што не памте пчелари који се тиме баве више од педесет година. Сви смо већ крајем јула поскидали потпуно празне медисне наставке и почели такозвани „јесењи преглед“, тамо где је било више хране, узимали смо по 1-2 рама са храном и додавали где је било крајње критично. Познато је да увек у плодишту треба имати минимум око 8 kg хране да би се друштво квалитетно развијало, а ове године у око 20%  тога није било. Ово се односи на стационарно пчеларење код нас, јер  ливадска нектарска, па и шумска паша потпуно су свуда подбациле у Централној Србији. А по мојим сазнањима и у околним државама веома је слично.

Лета сведена на јесењу конфигурацију  и почели смо третман против варое, које ове године, очигледно има више, вероватно због кишног дугог периода, а и легла је било и током септембра. Пчелари, „опечени“ претходних лоших година,  из резерве или прерасподеле из других кошница, а најчешће  шећерним сирупом концентрације 3:2 за шећер у више наврата са минимално 1,5-2 литра одједном па смо дошли  до оних оптималних око 16-18 kg, што је основа безбедног зимовања и квалитетног пролећног развоја. Срећом било је уноса разноврсног полена, после киша на сваких око 7 дана стално у августу па и на самомом почетку септембра,  посебно у преподневним сатима значајно па  и та допуњена храна од сирупа  квалитетнија је за живот пчела. Једино током скоро целог септембра је било натпросечно топло у току дана, па и ноћи, па су пчеле доста смањивале резерве хране, легла је тада било на 4 па и на 5-6 рамова, вароа је наставила свој циклус развоја у радиличком леглу (трутова одавно нема) нека друштва су бројчано слабила и због тога, била су нападнута од грабежи, па су  пчелари имали и тих проблема. Крајем лета, почетком јесени било је и губитака пчелињих заједница, вероватно томе је допринела у великој мери и јако лоша пчеларска паша у дужем временском периоду уз горе наведене тешкоће, па је и очекивати значајније и зимске губитке.  Крајем септембра многи водотокови, попут Западне Мораве били су на свом минимуму, а и дубинске влаге у земљишту  недовољно, али већ у октобру у пар наврата било је обилније кише на већини локација па је ово стање знатно поправљено, вегетација и крајем октобра још увек је прилично „зелена“, па ако буде зимус снега много више него лане, већ су створени нови неопходни услови за идућу добру пчеларску годину.     

Свакодневно сам  у контакту са пчеларима у широј околини и одговорно тврдим, као никада до сада, микролокација је ове године изузетно била значајна за багремову, па и све следеће  паше. Принос багрема  нула до чак празних плодишта у мају месецу па су пчеле хранили још од тада, до сасвим добрих и  до око 15 kg изврцаног меда просечно на изузетно изузетно мало локација у Централној Србији, („усамљена острва“). Цена багремовог меда на откупу у почетку овог лета била је око 4,2 е/kg да би на крају лета достигла чак 6,2 е/kg, али је евидентно да 2020. год. тог меда, не само у Србији, већ и у окружењу било је из мојих сазнања изузетно мало.  

Професионални пчелар Драган Јевтић из Опарића, пчелари од 1976. год,  вероватно са највећим бројем кошница у Србији (преко 2.000) крајем августа ове године ми рече „Ова пчеларска 2020. год. је боља од прошле године“, са чиме се  потпуно слажем,  јер сам ове године бар изврцао оних 4 kg багремовог меда по изимљеном друштву и имао тада солидно хране у плодишту, а прошле врцаљку нисам покренуо и пчеле сам прихрањивао и у мају месецу, а и ове године, богами, то сам жестоко радио цело лето, ројеве посебно. Много рада и ове као и прошле године на пчелињцима само да спасемо пчеле, а још и ограничено кретање због короне у „ударном“ термину у априлу и мају месецу, па и даље… све недаћа уз недаћу.

Код многих пчелара потражња меда „на теглу“ и прополис капи су прилично  израженији 2020. године.  Упорни и одговорни пчелари и ово ће превазићи, са  великом надом да нам следећа 2021. година „мора“ бити много боља, надајмо се са сличном ценом багремовог меда као ове.

Раде Костадиновић, Крагујевац, самостално пчелари од 1984. год. тренутно са око 120 ДБ кошница, предавач СПОС-а од 2012. са одржаних 185 предавања у Србији и 5 околних држава и  објављених 39 стручних текстова у разним пчеларским часописима,   E-mail: rkostakg@gmail.com. Тлф. 064 190 54 77, 034 311 910.

Раде Костадиновић

ТРОШКОВИ ЕМИГРАЦИЈЕ МЛАДИХ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ТРОШКОВИ ЕМИГРАЦИЈЕ МЛАДИХ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ published on

Многобројни проблеми оптерећивали су развој човечанства али једно је сасвим сигурно – феномен миграција представља један од кључних изазова и ограничења од његовог настанка. Историјски посматрано, узроци миграционих кретања, појавни облици као и њихов обим и динамика смењивали су се током времена, али дубоки значај социјални, демографски, културолошки и економски ефекат овог процеса остао је активан.

У савременим условима пословања, с једне стране знање представља ресурс од виталне важности, док са друге миграција радне снаге постаје доминантан облик миграционих токова. Импресиван развој технологије допринео је да се у значајној мери убрза потпуна доступност информација о државама дестинацијама. Друштвене мреже и многобројни интернет форуми омогућавају да напуштање матичне земље није тако велики и захтеван подухват какав је то био пре само три деценије.

Осим наведеног, потребно је истаћи да развијене државе структурирају имиграционе стратегије како би проактивним политикама решиле све израженији проблем недостатка квалификоване радне снаге који их последњих деценија у значајној мери оптерећује. Такође, недостатак квалификоване радне снаге идентификован је као значајан ограничавајући фактор будућег раста и развоја како развијених, тако и неразвијених земаља.

Већ дужи временски период, развој српске економије оптерећен је демографским проблемима. Дакле, депопулационе трендове значајно продубљују актуелан негативни миграциони салдо и на такав начин доприносе погоршању свеукупне демографске слике Србије. Треба да је сасвим јасно да је реч о глобалном проблему земаља у развоју за чије решавање не постоји универзални начин. Решавање овог комплексног проблема мора бити утемељено на уважавању специфичности сваке појединачне државе, које би требало да се интересују за низ социо-економских сфера како би биле ефикасне у средњем року.

Републички завод за статистику, као надлежна институција за економетријско сагледавање овог феномена, не располаже подацима о обиму и перформансама спољних миграција. Такође, не постоји ниједна национална или међународна институција (организација) која има прецизну евиденцију о мигрантима из Србије. Управо из тог разлога, не може се са сигурношћу говорити о старосној или образовној структури миграната већ искључиво о проценама миграционих кретања.

У једном од претходних бројева елаборирано је да процене броја миграната из Србије пружа Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД). У Извештају о међународним миграцијама ОЕЦД процењује да је из Србије у периоду од 2012. до 2016. године отишло око 245.000 лица. Ово значи да је према проценама ове организације из Србије у земље чланице ОЕЦД у просеку годишње емигрирало око 49.000 људи. Највише их је, како се наводи у Извештају, напустило Србију 2015. године око 60.000, док је у 2016. години тај број био за неких 15.000 мањи.

Према статистици ОЕЦД више од половине миграната из Србије одлази у Немачку, око 17% у Аустрију, док је Словенија на трећем месту. Управо из разлога што се према ОЕЦД приступу обухватају и привремене миграције није занемарљив број оних који се у Србију враћају, а који је у просеку за овај петогодишњи период износио око 33.300, чиме се долази до нето одлива становништва у просеку од око 15.700 лица годишње. Утврђивање веродостојности ових бројева и природе њиховог одлазака по питању трајности требало би да буде предмет интересовања статистичара и демографа. Међутим, на основу презентираних података ОЕЦД једино је могуће извршити процену трошкова школовања једног лица које је емигрирало, као и процену укупног економског ефекта.

Поред ОЕЦД одређену статистику миграција воде и Уједињене нације (УН) и Агенција за статистику Европске Уније (Евростат). Уједињене нације располажу подацима о броју миграната од 1990. године и приказују тај број на сваких пет година. Међутим, подаци УН, за разлику од података ОЕЦД, не прате само новопридошле мигранте из одређене земље, већ посматрају укупан број миграната из једне земље, без обзира на период када су се доселили.

Број миграната из Србије је растао у периоду од 1990. до 2000. године, затим се број смањивао до 2010. године, када почиње да расте све до 2015. године. Према подацима УН, ван граница Србије 2015. године до када УН располажу подацима живело је око 964.000 људи који су рођени у Србији. Од укупног броја миграната 99% је отишло у развијене земље, док је само 1% миграната из Србије отишао у земље у развоју.

Најдиректнији трошкови са којим се друштво сусреће јесте губитак уложених средстава у образовање. Друштво у зависности од степена образовања током 8, 12, 16 или чак преко 20 година, улаже у образовање појединца, а његовом емиграцијом то улагање постаје трошак, шта више, постаје инвестирање у земљу у коју се емигрира јер она добија образованог појединца без трошења новца на његово школовање.

Као једна од значајнијих негативних последица емиграције уочава се и смањење БДП услед смањења потрошње као најзначајније његове компоненте. Такође, губитак креативног капитала је једна од негативних последица, којa је посебно значајнa у случају емиграције младих, јер они представљају базу из које долазе иноватори и имплементатори нових идеја и начина производње или пружања услуга.

Емиграцијом младих земља може осетити и користи од њиховог одласка, и то поготову ако повезаност емиграната и матице остане чврста. Свакако да су прва асоцијација на корист коју земља има од миграната дознаке. Затим, као важан позитиван фактор се истичу знање и искуство које млади доносе у земљу уколико се врате, а које су стекли док су били у емиграцији. Као још један од позитивних фактора се истиче и прилив капитала уколико емигранти новац зарађен у иностранству инвестирају у матицу.

У школовање једног становника Србије, од предшколског узраста, преко основне и четворогодишње средње до краја академских студија које су у просеку трајале пет година и окончане су 2019. године, уложено око 34.000 евра. Трошкови средњошколског образовања које је трајало четири године и окончано 2019. године износили су близу 21.000 евра, док су трошкови осмогодишњег основног образовања око 13.500 евра. Процену трошкова школовања лица са стеченом дипломом доктора наука значајно отежава недоступност података по потребним структурама. На основу расположивих информација могуће је доћи до грубе апроксимације од око 55.000 евра просечног трошка укупног школовања једног доктора наука.

Дакле, потребно је указати да укупни трошкови образовања лица која напуштају Србију у једној години, у зависности од образовне структуре, варирају од скоро 960 милиона до нешто преко 1,2 милијарде евра. Поређења ради, укупан извоз информационо- комуникационих услуга у 2018. години износио је 1,1 милијарду евра, док се извоз целокупног сектора пољопривреде у родним годинама креће око 900 милиона евра.

Конкретни подаци за 2018. годину показују да је бруто додата вредност по запосленом у просеку износила око 14.850 евра. Користећи просечан укупни годишњи одлив од 49.089 лица који је коригован прилагођеном старосном структуром, тако да се у даље разматрање узима 46.144 радно активна лица. Следећа битна претпоставка је да главни разлог њиховог одласка, пронаћи посао у струци и пронаћи било какав посао, није постојао, односно, да је динамика привредне активности створила простор за њихово упошљавање, те да су током целе 2018. године имали статус запослених лица. Користећи се просечним износом по раднику, долазимо до опортунитентног трошка у погледу изгубљене бруто додате вредности у износу од 685,3 милиона евра. Ово представља директан негативан ефекат на ниво потенцијалног БДП.

Одлазак овог броја људи представља опортунитентни трошак и за државу, у смислу изгубљених пореских прихода у будућности. Овде се пре свега мисли на порезе на доходак, доприносе за социјално осигурање, ПДВ и акцизе као најиздашније буџетске приходе. Користећи се расположивим подацима о броју радника, укупној личној потрошњи, буџетским приходима и њиховим међусобним релацијама овај износ процењујемо на 203,2 милиона евра.

Добијени резулатати показују да је директно и индиректно, услед немогућности да се годишњи одлив становништва спречи њиховим запошљавањем, генерисан годишњи губитак бруто додате вредности у износу од око 897,3 милиона евра што чини око 2,1% БДП из 2018. године. Упрошћено речено, сваки радно активни становник емигрирањем из Србије са собом у просеку однесе најмање око 19.500 евра неког будућег годишњег БДП који је могао бити остварен.

Најзначајнија корист емиграционог тока јесу дознаке. Дознаке представљају новац трансферисан од стране лица која су емигрирала ка њима блиским лицима у земљи порекла. Њихов прилив побољшава квалитет живота примаоца али и значајно утиче на економију једне земље каква је Србија. По висини учешћа дознака у БДП Србија се налази у самом врху европских земаља, тачније уз Албанију на првом месту, са учешћем између 5% и 6% БДП, односно преко 2 милијарде евра годишње.

Глобални тренд интензивирања миграционих токова радне снаге, пред Србију као традиционално емиграциону земљу, поставља комплексан изазов који захтева интердисциплинарни приступ са детаљним и дубоким анализама. На такав начин стварају се услови за креирање делотворних и ефикасних мера у циљу ублажавања негативних и максималне искоришћености позитивних ефеката који ове процесе прате. Стиче се утисак се да ови ефекти никада нису били тако видљиви као данас, почев од стално отворених огласа за возачима до забрињавајућих података о одласку здравствених радника.

Др Далибор Милетић

МУЗЕЈИ ЗА ДЕСЕТ

МУЗЕЈИ ЗА ДЕСЕТ published on

ПРИЗНАЊЕ ЗА КУЛТУРНИ ЦЕНТАР И ЗАМАК КУЛТУРЕ

На свечаној Скупштини  Националног комитета ИКОМ Србија, одржаној у атријуму Народног музеја у Београду, Установи Културни Центар и Замку културе, додељено је признање „Музеји за 10“ за посебно залагање током манифестације у 2019. години. Награда је уручена управници Замка културе, Јелени Боровић Димић, која је апропо изјавила да манифестација „Музеји за 10“ представља могућност умрежавања музеја, такође омогућава јединственост наступа  и могућност представљања свог рада другим институцијама, колегама и широј јавности. Потом пружа могућност да се види шта раде друге музејске куће, као и начине на који се оне представљају својим изложбама.

– Имајући у виду признање које је моја установа добила, сматрам да је ова манифестација допринела њеном делимичном унапређењу нарочито у медијској видљивости, и програмском обједињавању одређених програма које смо сада сместили у један временски оквир дајући разноврсност садржаја. Објединили смо манифестацију „Аустријски кратки филм“ коју радимо са Аустријским културним форумом у Београду са манифестацијом „Мост математике“ која је била посвећена предавањима посвећеним српском културном комплексу. Ту је такође време посвећено концертима класичне музике, поезије итд. Уз сталне поставке трудимо се да у том термину буде нека гостујућа поставка, али и из наших збирки. Рекла сам, делимичном унапређењу због тога што ми, што се тиче радног времена увек радимо од 7 до 21, суботом до 15 сати и наш улаз је увек бесплатан за све програме јер желимо да будемо доступни свим социјалним групама, тако да ту нисмо могли да много мењамо, каже поводом добијеног признања Јелена Боровић Димић.


Јелена Боровић Димић и Славко Спасић

Овогодишња манифестација „Музеји за 10“ , од 9. до 14. новембра имала је идеалан термин одржавања у складу са признањем, а тема за 2020. годину била је „Музеји за једнакост: разноврсност и укљученост“.

Главна интенција била је подстицање и јачање разноликости и инклузије у установама културе и да се нагласи основна друштвена вредност музеја,  потенцијал да се створе значајна искуства за људе без обзира на њихову етничку припадност, социоекономску позадину, ниво образовања, физичке способности, политичку припадност и верска уверења.

Поред сталних поставки посетиоци су могли да виде и гостујуће изложбе: „Мати Ана“ Музеја Рудничко таковског краја из Горњег Милановца и изложбе из врњачких музејских збирки „Здравље у чаши“, „Забава и карневали“ и „Култура сећања – носталгија, пут у Нарнију“.

У програму манифестације, 12. новембра, одржана је пројекција дечијег филма „Мој пријатељ штиглић“, да би 13. новембра био одржан  „Дан Аустријског кратког филма“од 12 и од 18 сати, под покровитељством Аустријског културног форума у Београду.

Последњег дана манифестације „Музеји за 10“, 14. новембра одржан је концерт виолинисткиње Мине Менделсон и пијанисте Назарена Феруђиа под покровитељством Италијанског института за културу у Београду. На програму су била дела Томаса Антонија Виталија, Лудвига ван Бетовена и Ернеста Блоха.

Мина Менделсон је рођена у Београду, дипломирала, магистрирала и докторирала уметничке студије виолине (са просеком 10) на Факултету музичке уметности у Београду, у класи ред. проф. Ферн Рашковић. Као стипендиста Владе Краљевине Норвешке усавршавала се на Универзитету у Кристијансанду код проф. Сабине Гролмус и проф. Стефана Баратдуа, као и на мајсторским курсевима код професора Дејвида Такеноа, Сретена Крстића и Матеје Маринковића. Добитник је великог броја награда на републичким, савезним и међународним такмичењима.

Била је члан камерног оркестра Гудачи Светог Ђорђа (1997-2000), затим заменик концертмајстора у БГО Душан Сковран (2002-2013), од 2009. године је ангажована као концертмајстор Јеврејског камерног оркестра, чији је оснивач и уметнички руководилац проф. Ладислав Мезеи, а од 2020. је поново члан Сент Џорџ Стрингс. Као солиста и камерни музичар наступала је у бројним градовима Србије и иностранства (Кина, Турска, Холандија, Велика Британија, Француска, Немачка, Мађарска, Бугарска, Хрватска, Црна Гора, Македонија). Као солиста сарађивала је са Нишким симфонијским оркестром, Београдским гудачким оркестром Душан Сковран, Камерним ансамблом Мокрањац, Гудачима Светог Ђорђа, Јеврејским камерним оркестром, Камерним оркестром Концертанте, Оркестром Универзитета у Зухаијуу (Кина) и са диригентима: Нелсон Леонг, др Сузана Костић, др Милена Ињац, Стефан Зекић, Весна Шоуц, Милорад Ђуричић и Обрад Недељковић. Наступала је на фестивалима: БЕМУС, НОМУС, НИМУС, Охридско лето, Европски дани јеврејске културе, Јесењи фестивал јеврејске музике у Сегедину, Фестивал у Софији, Фестивал у Бодруму, Фестивал у Сапанци, Калемегдански сутони, Уметност против рата и други, а снимала је и за Радио и ТВ Београд.

Паралелно са солистичком и камерном концертном активношћу бави се и педагогијом, запослена је на Факултету уметности у Нишу од 2003. и редовни је професор виолине на Катедри за гудачке инструменте.

Назарено Феруђио, један од најистакнутијих италијанских пијаниста своје генерације, дипломирао је на Државном музичком конзерваторијуму „Николо Пикини“ у Барију (Италија), постдипломске студије завршио на Високој школи за музику у Манхајму (Немачка) у класи проф. Рагне Ширмер и на Високој школи за музику у Берну у класи проф. Рада Петкова.

Добитник је бројних престижних међународних награда. Наступао је у најзначајнијим светским музичким дворанама као што су Карнеги хол, Линдеман Хол, као и у бројним градовима широм света: Њујорк, Лондон, Сингапур, Будимпешта, Сиднеј, Мелбурн, Џакарта, Осло, Минхен, Копенхаген, Ла Валета, Милан, Лима, Барселона, Венеција, Хонг Конг, Рим, Келн, Женева, Амстердам и други.

Назарено Феруђио предаје клавир на Конзерваторијуму за музикуНиколо Пикини“ у Барију, а гостујући је професор на Универзитету Сувон у Јужној Кореји, на Норвешкој музичкој академији, Ескела Супериор де музика у Мексику, Академији уметности у Новом Садуи Конзерваторио супериор у Кастелону.

Mанифестацијa  „Музеји за 10“организује се шести пут под покровитељстом Министарства културе и информисања Републике Србије, као највећа национална музејска иницијатива и сваке године привуче око  200.000  посетилаца.

Kоординатор је Национални комитет ИКOM Србија.

ИKОМ Србија је национални огранак ИKОМ-а у Републици Србији, представља пут ка глобалној музејској заједници и једино је музејско удружење са фокусом на међународној сарадњи. Национални комитет омогућава приступ ка 20.000 музеја у 172 земље, као и сарадњу са 32.000 музејских професионалаца широм света и 31 стручним одбором.

ИKОМ Србија промовише нематеријално наслеђе и очување материјалне баштине, развија стандарде најбоље праксе светске музејске заједнице и кроз глобални приступ и програме, доприноси међународној агенди музеја у Србији.

С.Станојчић


Мина Менделсон и Назарено Феруђио
 

ЈУБИЛАРНА 150. ЕПИЗОДА БИБЛИОФОНОТЕКЕ

ЈУБИЛАРНА 150. ЕПИЗОДА БИБЛИОФОНОТЕКЕ published on

Са руба крајолика спиритуалистичке сеансе и из старинарнице страница

Сурови реализам наспрам мог неонадреализма и постмодернизма. Већ је виђено какав ће исход да буде и ко ће да победи у овом сукобу – исцрпљујућем, уметничком, менталном, физичком, до истребљења, до последњег даха, каквом год хоћете… Него се то ја још само мало батргам док главни редитељ у петом чину не нареди инспицијенту да коначно спусти завесу на ову моју личну и јавну мелодраму. Док год будем могао и ноћас импровизујем… Налазим се у строго контролисаној самоизолацији. Дубока држава са плитким службеницима. Не бих могао да побегнем нигде, све и када бих хтео. Моја дијагноза јасно је видљива и из беспилотне летилице. Њу само не примећују беле силуете Хипократове заклетве, ригорозно се придржавајући шифарника који у овим континенталним крајолицима важи још од ослобођења. Ког ослобођења!? Па, другог! Невоља је у томе што управо оне одлучују о томе хоћу ли у тиховање да одем као човек достојан своје одавно заслужене апанаже или ћу наставити да битствујем у пределима нежних трава као звонар Богородичне цркве у Граду светлости. Случај је био такав заједно са сплетом несрећних околности да јубиларна 150.-та прича Библиофонотеке буде последњи песнички уздах праве исконске стражиловске линије наше поезије који је завршио на респиратору.

Наиме, као јубиларни 150.-ти документарни видео приказ Библиофонотеке, постављен је Манојле Гавриловић српски књижевник и песник. Песник Манојле Гавриловић (1945-2020), аутор Српске књижевне задруге, преминуо је у београдском KБЦ „Звездара”. Лечио се од Ковида 19 и последње дане живота провео је на респиратору. Рођен је у Бјелуши код Ариља. Члан Удружења књижевника Србије је постао 1974. године. Више година је радио као управник Библиотеке „Петар Kочић“ у Београду. Добитник је угледних признања као што су Вукова награда и награда Одзиви Филипу Вишњићу. Преминуо је 11. јула 2020. године, у Београду, у 75. години, од последица вируса корона.

Равнатељ је, потајно знам, задовољан што је у јубиларној епизоди писац, књижевник или песник а не неки глумац, редитељ, сценариста, сликар или интерпретатор озбиљне музике. Концепт? Волим када некоме могу да приуштим некакво, па макар мало и тренутно задовољство… Јер налазим се у дубоком мраку строго контролисане самоизолације. Моја једина веза са спољним светом је мој колега монтажер из овог пројекта. Интересујем се да ли неко пита за мене. Каже ми да ме се једном недељно на Тргу песника, искрено код треће туре, сете професор филма, равнатељ и он. То значи да су исцрпили све теме за тај сусрет, те да им је напослетку остала још моја маленкост. Па добро, то је такође нешто. Грк Атханасиос Дигенис из Солуна оставио је коментар јер га занима стваралаштво сликара који су постављени у Библиофонотеци. Међутим, мејлом ми се јавио и Никола из Канаде. Интересују га наши глумци епизодисти, па је одгледао неколико интервјуа из Библиофонотеке. То је трећа најудаљенија тачка на кугли земаљској, поред Нагоја Универзитета у Јапану и Музичке академије на Флориди, докле је допрла Библиофонотека. У ушима ми још звоне речи које сам често слушао у Лондону, док сам био на стручном усавршавању у ББЦ-у, да – У Уједињеном Краљевству сунце никада не залази. Тако слутим да ће Библиофонотека још да доплива до многих егзотичних обала са тиркизним плићацима.

Наиме, могуће је да сам имао луду срећу што је Мало Место Лековитих Вода, без обзира на све недаће и пошасти које су се около догађале, увек живело у стилу као да није одавде. Тако су многи, који су пожелели да нису одавде, долазили управо овде, где је нуклеус свега да вода из извора, бивета, фонтана и чесама непрестано тече, шикља, пршти, капље. Сва та наша снага је у земљи. Израња из дубина подземног света. На такав начин постао сам Мајстор Малих Форми. Испред мене су се стално смењивали разни ликови и нова дешавања, па се и мени самом чинило да сам стално на некаквом пропутовању а заправо се нигде нисам померио. Ако сам то некада и чинио, било је насумице и инстиктивно али сам се увек враћао. Најједноставнија решења, најчешће су и најбоља. Добро је док још увек у себи могу да осетим и препознам колико је порозна та граница између доктора Џејкила и мистер Хајда. Библиофонотека, попут искусне метресе, из мене извлачи како оно најбоље, тако и оно најмрачније.

Свакога дана ме као изоловано лице и безбедносно интересантну особу телефоном проверава други службеник полиције. Сваке ноћи разговарам са ликовима из загробног  живота. Свакога дана другом службенику полиције понављам правила која морају да запамте а мене могу и да забораве: Нема полиције без позорнице. Ко влада информацијом, влада и ситуацијом. Све около је дружба али само је једна Служба! Тако сам као књиговођа и брижни чиновник из таме регистратуре сећања најпре умио а затим и изнео на светло дана скривена догађања, уметничке тајне и заборављена мајсторства. Јесам ли смео? Звони ми телефон. Страх ме да се јавим. Рок изолације је прошао. Знам поуздано да ме не зову полицијски службеници.

Бојим се да није неко од мојих драгих саговорника из виртуелног света, који сам створио сам, којим случајем дошао до мог броја телефона. Не могу сада да им се јавим, тек сам повратио четврт милиона прегледа, гледалаца, слушалаца, пратилаца сајта и њихових десетак хиљада лајкова… Бар да поново стигнем до оног мог некадашњег првог милиона када сам био млад, јак, бео и довољно луд да због неколико добрих и ретких снимљених разговора, без пара, спавам у продавници намештаја велеграда… Тада ћу и сам да се преселим код њих и да ме не зову… Стално ми говоре да та селидба не боли (много), да сам већ одужио све дугове према њима и да је дошло време да им се придружим… Не могу да верујем… Из сна ме буди позив. Као кроз маглу на екрану видим да сам у ромингу. Од намрштених обрва испред мојих очију у тренутку ми се учинило да ми лично Манојле Гавриловић поново говори своју песму ,,Црни коњаници…“  а заправо је то био нарогушени цариник који ми је тражио путне исправе. Значи, претходно изолован а затим два пута тестиран, успео сам да пређем границу. Поново ћу да видим моју Боку. Она за мене није летовање, него лек за тело и душу. Медитеран продужава живот. Можда је стварно тако а можда сам само себе убедио у то. Како би ми само легло да се након мог преласка затворе све границе, бар на годину дана, да нико не може ни да уђе, ни да изађе!? Какав би то био путопис!? Друговао бих са рибарима и ноћу под свићу вадио мреже са богатим уловом из морских дубина. Пио бих вино са плантажа. Казивао бих поезију красним бокешким средовечним дамама, жељним нежности, те помораца, капетана дуге пловидбе и трубадура из својих снова. У оних неколико тренутака колико траје скок у море са једног од најлепших мула у заливу, имам осећај невероватне и јединствене бесконачне слободе а сам лет ме увек учини ближим мојим давним саговорницима. Нека ме неко заустави јер… Свака крв зове своју крв, било за живот, било за смрт. Вратићу се са новим причама мог документарног серијала, можда у другачијем формату, са разноликим садржајима, уз промењени темпо… Најважније је прво убедити себе а после следи крај као у биоскопу.

Зоран Рајић

Primary Sidebar

Social Share Buttons and Icons powered by Ultimatelysocial