Skip to content

Document Header

СУРЛАШИ – ДИВОВИ ИЗ НАШЕ ГЕОЛОШКЕ ПРОШЛОСТИ

СУРЛАШИ – ДИВОВИ ИЗ НАШЕ ГЕОЛОШКЕ ПРОШЛОСТИ published on

У оквиру националне манифестације „Музеји за 10“,  16. марта 2019. године у Замку Белимарковић, отворена је изложба „Сурлаши – дивови из наше геолошке прошлости“. Аутори изложбе су Сања Алабурић, виши кустос палеонтолог, др Зоран Марковић, музејски саветник и Милош Миливојевић, виши геолошки препаратор из Природњачког музеја  из Београда.

Сурлаши су потомци импозантних сисара у процесу еволуције, а карактерише их: крупно тело, сурла и кљове. Од релативно малих животиња еволуцијом су постали најкрупнији копнени сисари. Данашњи представници сурлаша су афрички и азијски слон, а бројне врсте ове групе (платибелодон, ананкус, мамут и др.) су изумрле.

На изложби су приказани оригинални делови скелета сурлаша из збирки Природњачког музеја (зуби, доње и горње вилице) чији су фосилни остаци откривени на територији Србије и Македоније. Поставка је графички обогаћена крупним илустрацијама сурлаша. Два најпознатија мамута пронађена на територији Србије – Кика и Вика, представљени су  у виду реплика лобање и делова скелета. Стотине делова скелета мамута и других сурлаша на нашој територији доказ су да су ове животиње у великом броју насељавале подручје Србије. Ова област је још увек неистражена и очекују се нови научни налази у будућности, а осим научне и музеолошке важности, фосили су занимљиви и широј јавности.

Када се каже сурлаш, прва помисао је да је у питању данашњи афрички или азијски слон, евентуално мамут. Међутим, они су само потомци једне групе сисара чији су фосилни остаци део процеса који је трајао милионима година. Од релативно малих животиња еволуцијом су постали најкрупнији копнени сисари. Све до проналаска комплетних скелета, представа о овим животињама била је нејасна, а понекад и гротескна. Њихове лобање и крупне кости људи су доживљавали као делове киклопа или других митских бића. Захваљујући бројним фосилним остацима у природњачким збиркама широм света, данас знамо довољно да успешно реконструишемо њихов изглед.

Током палеогена (пре 65-23 милиона година) Арабијско полуострво и Африка били су спојени у један континент са тропском климом, изолован од остатка света океаном Тетисом, на коме су настали први сурлаши. Првобитне примитивне форме сурлаша биле су животиње величине свиње са кратком сурлом и благо увећаним секутићима. Каснији облици показују типичне особине савремених слонова, краће и компактније тело, краћу и вишу лобању и увећане друге горње секутиће – кљове. Почетком миоцена (пре око 23 милиона година) промене у грађи Земље и померање континената доводе до хладније климе, али и до миграције сурлаша из Африке у Азију и Европу. Тада су то биле веома крупне животиње са карактеристикама сличним данашњим слоновима. Временом је дошло до увећања њиховог тела, скраћивања вилица и смањења броја зуба. Бројне необичне врсте сурлаша разврстане су у више фамилија. Четири од њих су имале 14 представника током геолошке историје наших простора.

Основна особина која карактерише ред сурлаша је сурла по којој су и добили име. Сурла је формирана од горње усне и носа, а користи се за дисање, хватање предмета и усисавање воде. Продужеци слични прстима на крају сурле су веома покретни и осетљиви. Друга карактеристика сурлаша су кљове. То су продужени секутићи који током еволуције показују велику варијабилност у дужини и анатомији.

Фосилни остаци мамута пронађеног у Кикинди 1996. године, у глинокопу Компаније „Тоза Марковић“ на дубини од 21 метар, припадају прелазној врсти између степског слона и рунастог мамута. Пронађен скелет је готово комплетан, а по облику карлице сматра се да је у питању женка. Старост индивидуе је процењена на 64 године, а старост скелета на око пола милиона година. Скелет је пронађен на месту угинућа – in situ. Оригинални скелет Кике изложен је у Народном музеју Кикинда у Кикинди.

Маја 2009. године експлоатацијом угља у површинском копу рудника угља Термо-електране „Дрмно“, на отвореним геолошким профилима (дубине 27 метара) нађени су остаци скоро целокупног скелета мамута Вика. Веома сложен процес конзервације in situ, урадили су стручњаци Природњачког музеја из Београда. Касније је скелет пребачен у покривени објекат археолошког налазишта Виминацијум, где је данас изложен за публику. Утврђено је да је овај горостас дужине преко 6 метара доживео дубоку старост од око 60 година. Анализе старости геолошких слојева у којима је фосил пронађен указују да је ово представник једне од првих форми мамута у овом делу Европе.

М.Ст.Ј.

Please follow and like us:
error20

Primary Sidebar

Social Share Buttons and Icons powered by Ultimatelysocial