Skip to content

Document Header

ВЕК КУЛТУРНОГ НАПРЕТКА

ВЕК КУЛТУРНОГ НАПРЕТКА published on

ФАНПИ „БАНЕ МИЛЕНКОВИЋ“ НАСТАВЉА ТРАДИЦИЈУ

Почеци културног аматеризма у Новом Селу бележе се одмах по заршетку Првог светског рата. Са добрим избором сеоских вођа и учитеља, уз подизање Земљорадничке задруге створиле су се могућности да се сељаци ослобођени мисли о страхотама свршеног рата, усмере на будући живот и лепоту живљења.  Почињу свакодневнода се друже у књижници која је пречесто била тесна да прими све читаоце.

Ондашња „Пољопривредна књижница и читаоница“, у сеоској Задрузи, уз помоћ учитеља и напредних Новоселаца довело је до стварања друштава која су око себе окупљала велики број мештана од којих је свакако најнапредније било друштво „Ђидо“ које тридесетих година прошлог века окупља талентоване глумце, играче, певаче и инструменталисте које најпре учествује на ђачким приредбама, а онда и шире докле може да их одвезе шпедитер са коњском запрегом. Села са обе стране Западне Мораве, 1937. и 1938. године постају „позорнице“ на којима Новоселци показују своја културна достигнућа. Развој туризма у Врњачкој Бањи искористио је „Ђидо“  па је својим наступима у Бањским парковима и препуној сали хотела „КООП“ (даншњи Хотел „Фонтана“) увесељавао Бањске госте и долазио до прихода за проширење делатности.

КУД и УГ НОВОСЕЛАЦ

Завршетак Другог светског рата и страхоте „Црне Велике среде“ оставиле су последице, па се о забави само спорадично размишљало о окупљањима на сеоској слави код Записа испод Обешењака где се „вијорило“ по неколико кола. Покретање Сусрета села Србије, 70-их година окупило је младо и старо, приврженике народних игара, глумце, свираче који су пратили играче, певаче и певачке групе у Друштво „Абрашевић“ па су својим  програмом били пресудни у победи Новог Села у Сусретима села,1998. године, када је проглашено за најбоље село у Србији. 

Група потомака,  деце и унука, „старих“ новоселских играча 2010. године оснива Удружење – Фолклорни ансамбл народних песама и игара „Бане Миленковић“ које својом масовношћу и репертоаром „осваја“ сцене и многобројне награде. Последњих година, уз ангажовање нових ентузијаста са новим кореографом. У сарадњи са Удружењем грађана „Новоселац“,  ФАНПИ „Бане Миленковић“ плени игром, добија аплаузе и награде широм Србије, и на сценама бивших СФРЈ република. Наступало се у Словенији, Хрватској, БиХ и Републици  Српској а „скокнуло“ се и до Беча где се кроз наступе млађе и старије групе и ветерана показала традиција и сачувало етно наслеђе.

Ансамбл ни у доба короне није посустао у вежбању и наступима па се у 2020. години бележе награде на фестивалу у Панонији код Бачке Тополе, кроз три наступа у „Прелу у нашем сокаку“ – Хепи телевизије, у програму 8. такмичења орача „Прва бразда“ и низом наступа у околини. ФАНПИ „Бане Миленковић“ данас окупља око 70 чланова свих узрасних категорија, од 6 до 76 година. Такође, се уз помоћ Општине и донатора доста урадило на набавци опреме па друштво има велике планове за будућност.

ЈОВАНА КРУНА ЧЕТВРТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ КРЉАРА

Јована Радојичић

 Дружења, наступи и путовања код чланова КУД стварају нераскидива пријатељства, а неке љубави буду крунисане браковима.Тако су се средином седамдесетих, у време највећих културних достигнућа новоселских аматера, „родиле“ симпатије између играчице Радице Мајсторовић и хармоникаша Ратка Крљара које су 1978. године крунисане браком из кога се 1982. године родила ћерка Сузана која је од малих ногу наставила породичну традицију коју је започео деда Јован, врхунски шнајдер и певач, који је из Грачаца дошао на мираз у Дубравце у Ново Село. Из брака између Сузане Крљар и „мираџије“ Ненада Радојичића, пре 17 година родила се Јована, добивши име по прадеди Јовану.

Јована Радојичић, ученица 3. разреда Економске школе у Краљеву, је у ствари четврта генерација уметника из породице Крљар. Прадеда Јован, певач који је гласом освајао аплаузе не само у Новом Селу већ и шире од кога је Јована наследила име и предиван глас, преко деда Ратка који је уз хармоникашко умеће освојио и неколико награда за соло певање.

Дар за фолколор Јована је наследила од бабе Радице и мајке Сузане која у локалном КУД-у наступа од своје 12. године а Јована игра већ десет година.

Некако  у истим годинама, од првог разреда основне школе, долази до изражаја њен дар за певање и рецитовање  па се школске приредбе не могу замислити без ње. Данас је, после 70 година културног прегалаштва у породици Крљар, Јована израсла у врсног, самоуког, етно појца и својим гласом изазива дивљење слушалаца и гледалаца на многобројним наступима на концертима, великим манифестацијама и националној Хепи телевизији у емисији „Прело у нашем сокаку“. Без музичког образовања уз менторство чувеног хармоникаша Милета Станчића  Јована са својом висином од 150 сантиметара, гласом оперске певачице, сигурно осваја музички свет.

Како рече мајка Суза, Јована је својим примером побила теорију британских теоретичара музичке науке да се музикалност не преноси генетски. Не каже се узалуд у нашем народу да „крв није вода“ а у венама је од Јована до Јоване.

Жарко Марковић

Primary Sidebar

Social Share Buttons and Icons powered by Ultimatelysocial