Skip to content

Document Header

ВРЊАЧКО „ЗДРАВЉЕ У ЧАШИ“ У БЕОГРАДУ

ВРЊАЧКО „ЗДРАВЉЕ У ЧАШИ“ У БЕОГРАДУ published on

У елитном простору у центру Београда, у Етнографском музеју на Студентском тргу 13, у присуству бројних званица (Ђурђијана Јовановић из Министарства културе, проф. др Срђе Трипковића, чланови Крунског савета итд.) 11. јула отворена је изложба „Здравље у чаши“ која jе до 19. августа гостовала у овом музеју, иначе матичној кући за етнолошку грађу и материјал за Србију. Аутор изложбе је виши кустос Јелена Боровић-Димић, а сарадник на пројекту и аутор дизајна изложбе и каталога је мр Благоје Димић. Током њеног трајања посетило ју је 1.396 посетилаца,

Exif_JPEG_420

После поздравних речи директорке Етнографског музеја, госпође Чолак-Антић Поповић и директора Културног центра Саше Миленковића, о изложби је говорила Јелена Боровић-Димић, захваливши се најпре директорки музеја, њеним сарадницима и техничком особљу, што је препозната вредност изложбе и омогућено јој је да у престоници буде представљена као део музејског рада и размишљања о културном наслеђу у Врњачкој Бањи.

 Она је нагласила да је: „изложба и публикација „Здравље у чаши“ припремана од резултата више пројеката и збирки. Наиме, од 2014. је рађено неколико пројеката који су се завршавали са одредницом  „изложба која расте“. То су биле изложбе: „На водопоју“, „Посуде за воду“ и на крају „Чудотворка под Гочем“, и све три су имале за циљ да успоставе такву комуникацију са посетиоцима, да могу их увуку у креативни процес да заједно граде збирке, односно да основном поставком заинтересују становнике и госте да је допуне својим сећањима, фотографијама, предметима, дакле да тај основни фундус буде допуњен поклонима грађана. Поставка се састоји из материјала из више збирки; уметничке, етнолошке и историјске. Изложба почиње портретом Барона Хердера, (рад сликара Предрага Чомагића), ког је кнез Милош позвао да прегледа рудно минерално богатство Србије са посебним освртом на со, и он је води бање у Врњцима прорекао лепу будућност поредећи је са извором Шенбрун у Карловим Варима. Други је рад „Коњ“ Зорана Драгичевића који  асоцира на Хаџи Јевтиног коња и на откриће лековитости врњачких вода у модерно време, које се за њега везује, трећи је рад биста Павла Мутавџића, креатора „Основателног фундаторског друштва кисело вруће воде у Врњцима“ 1868, рад вајара Александра Шеровића, и четврти је амбијентални фото колаж сликара Благоја Димића који приказује Врњце почетком 19. века. Поред тога, ту су посуде за воду које су коришћене кроз време: од природних облика тикви судовњача, преко дрвених, земљаних – керамичких, металних кованих, ливених емајлираних до стаклених и порцеланских, посебан акценат је стављен на збирку специфичног бањског мобилијара, бањских чаша која је овом приликом допуњена и у целини први пут представљена јавности. У модерно време минерална вода захватана је чашом специјално прављеном за минералну воду која је код богатијих гостију најпре била порцеланска са сиском донета обично из Карлових Вари, или стаклена из Липика. Али крајем 19. и почетком 20. века, како је Бања постајала све познатија и развијенија започето је са израђивањем стаклених чаша са врњачким мотивима. Специфичност ових чаша је била да су биле градиране у милилитрима, па је бањски гост наточивши воду у чашу одливао из ње вишак, преко оне количине коју је прописао лекар, обично у камену посуду – одливник која се налазила поред минералног извора. Те најраније чаше биле су израђене од танког, крхког стакла, док су непосредно пред рат и оне после Другог светског рата израђиване од пунијег стакла. Од краја седамдесетих година двадесетог века стаклене чаше су замењене пластичним. Да би се снабдели са дневном прописаном дозом, а да вода не изгуби своје квалитативне особине, вода је точена у стаклене боце или у термосе, који су чували топлоту и квалитет минералне воде.

Бању су почели да граде они захвални за излечење који су формирали удружења којим су пропагирали лековитост воде почев од Основателног фундаторског друштва (1868) чија се 150 годишњица формирања обележила прошле године, преко Одбора сталних посетилаца (1911) и Друштва пријатеља Врњачке Бање (1933). Лековита моћ воде се доказивала у пракси, у њу се веровало као и лекарима, што је опет доприносило излечењу.

Текстом и изложбом пропраћен је пут госта од рекламног позива огласима и проспектима да дође, преко путовања, смештаја и уписа у књигу смештаја, одласка код бањског лекара и уписа у лекарску књигу, кратког описа врњачких вода, купања и испијања воде као део бањске „куре“, преко књига које су писали бањски лекари или Друштво пријатеља Врњачке Бање. Куриозитет су четри документоване бањске приче, једна о љубави додавачице воде Душанке Кљајић и бањског госта Љубе Тодоровића, друга станодавца Новице Михајловић и бањске гошће Катице, трећа о 114 годишњој љубави породице Снежане Нене Глиговић према Врњачкој Бањи, која, сваке године, генерацијма долази у Врњачку Бању и четврта о седамдесетогодишњој оданости Врњцима породице академика Николе Тасић. Изложбу употпуњују и пијетални панои са фотографијама познатих у Бањи до краја прве половине 20. века: Десанке Максимовић, Иве Андрића, Миће Поповића, Светозара Глигорића, Жанке Стокић, Свете Грданичког и других.“

Јелена Будимирова

Please follow and like us:
error20

Primary Sidebar

Social Share Buttons and Icons powered by Ultimatelysocial